Koliko si blizu radnoj eksploataciji u poljoprivredi?

Da li znaš da se na lepim salašima iza seoske idile nekad krije prinudni rad?

Da li znaš da u Srbiji sve više rasprostranjen fenomen interne trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije?

Interni oblik trgovine ljudima znači da se vrbovanje i eksploatacija žrtava vrše u istoj državi.

Prinudi rad je svaki rad ili služba koji je iznuđen od neke osobe pod pretnjm bilo kakve kazne i za koji se ta osoba nije dobrovoljno prijavila.

Mnogi ljudi posao prihvataju dobrovoljno, a kad shvate da su prevareni ne mogu da izađu iz situacije eksploatacije.

Ljudi prinuđeni na celodnevni težak rad, žive u u neadekvatnim i nebezbednim uslovima, nedovoljno higijenskim i malim prostorima, a hrana i voda za piće su im uskraćeni. Ljudima prinuđenim na rad oduzeta su lična dokumenta, telefon, pod stalnim su nadzorom i ograničeno im je kretanje. Fizičko kažnjavanje, pretnje, strah za sopstveni život i život članova porodice samo su neki od vidova prinude koje trpe žrtve radne eksploatacije. 

Ukoliko u svojoj blizini primetiš osobu koja se nalazi u ovakvoj situaciji prinudog rada, pozovi ASTRU i prijavi slučaj. Svaki poziv je anoniman, SOS telefon je dostupan stalno. 

Trgovina ljudima u cilju radne eksploatacije je krivično delo i organizovani kriminal!

Ljudi koji su zarobljeni, zastrašeni i bez telefona, ne mogu sami  — ti im možeš pomoći!

Od ukupno 46 registrovanih žrtava trgovine ljudima tokom 2021. njih 39 su srpski državljani, tačnije naši državljani koji su žrtve trgovine ljudima na teritoriji Srbije.

Zvanični podaci se odnose samo na registrovane žrtve, ali veliki broj žrtava trgovine ljudima nikada ne stigne do državnih organa ili nevladinih organizacija, ostaje nevidljiv. „Tamna brojka“ neotkrivenih slučajeva trgovine ljudima, može biti i do nekoliko puta veća od broja registrovanih žrtava.

Poljoprivreda i ribarstvo do sada nisu zakonski regulirsani ili su nedovoljno uređeni, što znači da u ovim oblastima lakše može doći do zloupotrebe već teškog položaja radnika.

Informacije o vidovima podrške i pomoći koji postoje u Republici Srbiji i inostranstvu;

Pravnu pomoć u vezi sa statusom, pravima i relevantnim zakonskim procedurama, i obezbeđivanje pravnog zastupnika žrtvama trgovine ljudima u sudskom postupku;

Psihološko savetovanje i/ili psihoterapiju;

Medicinsku pomoć;

Podršku i praćenje kroz institucionalne procedure i asistenciju u ostvarivanju njihovih ljudskih i građanskih prava (pribavljanje ličnih dokumenata, pomoć radi ostvarivanje dečijih dodataka, socijalne pomoći);

Dugoročnu pomoć u procesu (re)integracije i socijalne inkluzije;

Obezbeđivanje transporta;

Pomoć pri povratku u zemlju porekla;

Prevodioca, ukoliko su iz druge zemlje i ne razumeju srpski jezik.

Pravo da zna sve informacije o svom pravnom statusu, postupcima koji se vode protiv onih koji su izvršili krivično delo trgovine ljudima, i programima podrške.

Pravo na zaštitu privatnosti.

Pravo na svedočenje protiv trgovca na sudu bez susretanja sa njim, u posebno opremljenoj prostoriji ili putem video-linka.

Pravo na oporavak koji može trajati do 3 meseca.

Pravo da samostalno odluči da li će sarađivati sa policijom i tužilaštvom.

Pravo na siguran smeštaj u skloništu za žrtve ili alternativnom smeštaju.

Pravo na pravnu podršku.

Pravo na psihološku podršku.

Pravo na medicinsku pomoć.

Nisam imao svoj dom, sa porodicom sam odavno izgubio kontakt zbog nasilja koje sam od oca trepeo. Nisam birao poslove da bih preživeo. Uglavnom sam radio na seoskim gazdinstvima. Jednom je došao taj čovek, i ponudio mi da pređem kod njega za bolju platu, 100 evra mi je ponudio. Obećao mi je da ću imati kod njega da živim i tri obroka dnevno. U početku je bilo sve po dogovoru, dobio sam platu na ruke prvog meseca. Živeo sam u maloj i prljavoj sobi, nije bilo kupatila, ali nisam ni navikao na dobro. Nismo imali kupatilo, prali smo se napolju u koritu ili na izmuzištu, vodu smo zagrevali ako smo hteli i zalivali se balonima od 5 litara. Nije bilo sapuna, šampona i ostalog. Malu i veliku nuždu obavljali smo napolju. Nije bilo toalet papira, snalazili smo se kako smo znali. Sledećeg meseca nisam dobio platu. Rekao mi je da je to otišlo na hranu koju sam pojeo i da mu dugujem novac jer me on izdržava. Ustajalo se između 4-5 sati ujutru, čistili smo i hranili krave do 11-12h, tada smo dobijali doručak, a zatim smo nastavljali sa radom od uveče, sedam dana u nedelji. Ponekad smo toliko bili umorni da nismo mogli ni da jedemo uveče. Smrzavali smo se zimi. Pomišljao sam da odem ali nisam znao gde, i bojao sam se da ću završiti gladan na ulici. Nisam nikada imao sređenu ičnu kartu, znao sam šta je to, ali nikada nisam posedovao istu. Gazda je zbog toga govorio da sam niko i ništa i da može ,,crna zemlja da me proguta“, da niko neće mariti. Dešavale su se loše situacje na imanju, kad smo radili i preko noći, a tad je gazda bio posebno agresivan, šutirao nas je i udarao motkom. Platu više nikada nisam dobio. Tokom rada sam se povredio, ali nije hteo da me vodi kod lekara, i zdravlje mi se pogoršalo. Jednom sam pokušao da pobegnem, ali me je gazda našao na drugom imanju i vratio nazad. Više nisam ni probao. Osećao sam da nemam izlaza. Ali jednog dana policija se pojavila i izbavila nas, kako sam posle čuo poštar je prijavio da živimo tu i radimo u lošim uslovima.

Poštar je pozvao policiju, i tako je otkriveno da su radnici držani u ropskom položaju u cilju radne eksploatacije. Uz podršku ASTRE, oni su dobili siguran smeštaj, medicinsku negu i odgovarajuću terapiju, hranu, odeću i sredstva za ličnu higijenu. Danas su slobodni ljudi pred kojima je dug put oporavka od preživljene traume. Protiv čoveka koji je iskorišćavao radnike i i njegovu lošu životnu situaciju, pokrenut je postupak.