Međunarodna mreža istraživačkih novinara OCCRP (Organized Crime and Corruption Reporting) krajem aprila pokrenula je seriju tekstova pod zajedničkim nazivom Slave to Progress, koji se detaljno bave jednim od najvećih slučajeva radne ekploatacije u novijoj istoriji – slučajem SerbAz, kada je oko 700 radnika iz BiH, Srbije i Severne Makedonije bilo na najsuroviji način eksploatisano radeći na izgradnji kapitalnih državnih objekata u Bakuu (Azerbejdžan), u periodu 2007−2009.
Za sada su u ovoj seriji objavljena četiri duža artikla od koji se treći Sud (The Court), bavi sudskim slučajevima koje su radnici pokrenuli protiv počinilaca ovog zločina na Evropskom sudu za ljudska prava. Mnogo od ovih postupaka pokrenuti se zahvaljujući svedočenjima koje je prikupila NVO ASTRA.
Prevod dela teksta koji se odnosi na angažman ASTRE u beleženju i razotkrivanju ovog slučaja prenosimo u celini. Čitav tekst na engleskom možete pročitati na ovom linku OCCRP – The Court.
PREVOD
Na svu sreću, jedan od mnogobrojnih kontakata Alovsata Alijeva povezao ga je sa jednom organizacijom, što bilo od ključnog značaja. Dok je trajala deportacija radnika, u prvom trenutku u Beograd, jedan zvaničnik OEBS-a povezao je Alijeva sa srpskom organizacijom ASTRA koja se bavi borbom protiv trgovine ljudima.
Trka za prikupljanje svedočanstava
Osnivačica i direktorka organizacije ASTRA, Marija Anđelković, opisuje tih nekoliko haotičnih i zbunjujućih dana. Nakon što je u poslednjem trenutku imejlom primila informacije o letovima, ona i njene zaposlene pojurile su ka beogradskom aerodromu Nikola Tesla kako bi presrele radnike koji su pristizali pre nego što svaki ode svojim putem.
Zaposleni ASTRE prepoznavali su eksploatisane ljude po načinu govora, primetnoj iscrpljenosti i, s obzirom na to da su radili po suncu, potamneloj koži.
Deo posla bilo je i pružanje praktične pomoći na licu mesta. „Bilo je više nego očigledno da su traumatizovani“, kaže Anđelković, „Neki od njih nisu čak imali novca ni za autobusku kartu do kuće.“
Ali pre svega, ASTRIN zadatak bio je da zabeleži priče ovih ljudi dok su im one još uvek sveže u sećanju i da tako sačuva evidenciju kako bi se kasnije mogla podneti tužba. Radnici su smatrali da je njihova brza deportacija organizovana kako bi se mogli prikriti dokazi njihove eksploatacije, pa su neki od njih bili više nego spremni da objasne šta im se događalo. Međutim, u njihovoj pratnji nalazili su se visoki rukovodioci kompanije SerbAz, a pred njima su radnici oklevali da progovore.
„Bilo je očigledno da žele da govore, i više nego očito da su izuzetno uplašeni“, svedoči Anđelković.
Ovi nadzirači iz SarbAza evidentno su javili svojim azerbejdžanskim kolegama da se radnici sastaju sa predstavnicama ASTRE, jer je ta kompanija uskoro preostale ljude počela da šalje na druge regionalne aerodrome, bez obzira na mesto njihovog porekla. Kako bi prevazišli ovu prepreku, zaposlene ASTRE kontaktirale su organizacije saradnice u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj kako bi obezbedili da one koji pristignu u te zemlje takođe dočekaju humanitarni radnici koji će prikupiti njihova svedočanstva.
Iako je ovaj slučaj dobijao pažnju medija, Anđelković je sumnjala da će policija i tužilaštvo u zemljama porekla radnika bilo šta učiniti. Ta pretpostavka je dovodila do „očaja“ onda kada je odlučila da će njena organizacija svoja saznanja pretočiti u izveštaj kojim će pokušati da izazove snažniju reakciju.
Tokom nekoliko haotičnih dana i noći, ASTRA je uspela da sastavi dokument od 32 strane u kome je detaljno opisano zlostavljanje radnika i rekonstruisana upravna struktura kompanije SerbAz. Mnoge pojedinosti onoga što su radnici preživeli poznate su isključivo zahvaljujući ovom izveštaju. ASTRA je zatim ovaj dokument distribuirala gde god je to bilo moguće, šaljući ga, prema rečima Anđelković, „međunarodnim organizacijama, novinarima, ambasadama – svakome koga smo imali među svojim kontaktima“.
U Azerbejdžanu, gde zvaničnici nisu želeli da sarađuju, nije bilo pomaka. „Informacije koje smo dobijali iz Azerbejdžana bile su minimalne“, govori Anđelković. „Azerbejdžan na neki način kao da je podigao zid.“
Ali u Bosni i Hercegovini je sve veći međunarodni pritisak urodio plodom. Podstaknuto ASTRINIM izveštajem, bosansko tužilaštvo pokrenulo je istragu i zatražilo pomoć od azerbejdžanskih vlasti.
Napokon je azerbejdžanska policija shvatila da će morati da reaguje. Njihova istraga, koja je završena godinu dana nakon što su radnici napustili zemlju, utvrdila je da nije bilo ni trgovine ljudima, niti prisilnog rada.