Međunarodni dan ukidanja ropstva, 2. decembar

Saopštenje povodom Međunarodnog dana ukidanja ropstva

Beograd, 2. decembar 2015.

Već 30 godina se drugi decembar obeležava kao Međunarodni dan ukidanja ropstva u znak sećanja na Konvenciju o suzbijanju trgovine ljudima i o eksploataciji prostitucije drugih lica koju su Ujedinjene nacije donele 1949. godine.

Polje borbe protiv trgovine ljudima, tokom 2015. godine, obeleženo je znatno manjim brojem identifikovanih žrtava trgovine ljudima, nepronalaženjem sistemskog rešenja za problem identifikacije žrtava trgovine ljudima u kontekstu izbegličke krize, kao i stalnim ponavljanjem nedostataka i problema sa kojima se suočavamo, a za koje i dalje ne postoje rešenja. Može se reći da je država učinila izvesne napore u cilju uspostavljanja efikasnijeg sistema za borbu protiv trgovine ljudima, kao i zaštite žrtava, ali je ostalo još dosta prostora za unapređivanje mehanizama u svim aspektima ovog društvenog problema.

Zvanični podaci pokazuju da je broj identifikovanih žrtava u tekućoj godini oko 30, što je znatno manje nego prethodnih godina. Najdominatniji oblik trgovine ljudima je seksualna eksploatacija i njoj su izložene žene i deca. Javlja se dilema da li nedostaje proaktivan pristup u prepoznavanju žrtava trgovine ljudima ili je broj zaista smanjen. Ovo pitanje je posebno aktuelno ukoliko se osvrnemo na problem izbegličke krize i ranjivost izbeglica koje, bežeći od rata, nasilja, siromaštva, se izlažu riziku da budu prevareni, zlostavljani, eksploatisani. Dodatni problem u celokupnoj izbegličnoj krizi jeste identifikacija izbeglica jer još uvek ne postoje jasni indikatori trgovine ljudima, a ni zaposleni koji su u direktnom kontaktu sa izbeglicama nisu dovoljno obučeni za reagovanje u ovakvim situacijama. Istina je da se u ovom trenutku izbeglice ne zadržavaju dovoljno dugo u našoj zemlji kako bi se proces identifikacije završio u potpunosti. Takođe, izbeglice su najčešće osobe koje dolaze iz zemalja u čije institucije nemaju poverenje, tako da to poverenje neće imati ni u naš institucionalni sistem, što često dovodi do odbijanja saradnje. Iz perspektive ljudi kojima je Srbija zemlja u kojoj se zadržavaju dok se ne stvore uslovi da nastave put, svako prijavljivanje nasilja ili eksploatacije, kao i svako nametanje pomoći, je prepreka da se stigne do zemlje gde su krenuli. Međutim, Republika Srbija mora da bude spremna na promene u trendovima izbegličkog kretanja, pre svega na njihovo duže zadržavanje u našoj zemlji koje se očekuje, i da razvije programe integracije koji formalno jesu sastavni deo azilnog sistema, ali u praksi ne postoje, kao i kapacitete za pomoć i zaštitu osoba za koje se sumnja da su preživeli ili doživljavaju bilo koji vid eksploatacije.