Trgovina ljudima u Srbiji

MEHANIZAM POMOĆI ŽRTVAMA TRGOVINE LJUDIMA U SRBIJI

Trgovina ljudima se u regionu Zapadnog Balkana pojavila krajem osamdesetih godina prošlog veka i bila je prisutna tokom cele decenije devedesetih, iako su organizovani napori za suzbijanje ovog problema i izgradnja nacionalnog sistema za upućivanje u Republici Srbiji uspostavljeni tek pre desetak godina. Naime, tadašnja Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija izdvajala se od ostalih komunističkih zemalja u regionu po višem ekonomskom standardu, kao i po većoj otvorenosti prema Zapadu. Zbog toga je SFRJ osamdesetih godina bila veoma privlačna za žene iz istočnoevropskih država. U tom periodu Srbija je u najvećoj meri bila zemlja krajnje destinacije žrtava trgovine ljudima. Međutim, situacija se početkom devedesetih godina značajno promenila. Raspad zemlje, ekonomski slom sistema, oružani sukobi, dolazak stranih vojnih trupa, uslovili su porast broja žrtava trgovine ljudima, pri čemu je Srbija bila prevashodno zemlja tranzita. Zbog povoljnog geografskog položaja, teritorija Srbije je bila pogodna za tranzit žrtava iz Bugarske, Moldavije, Rusije i Ukrajine ka Bosni, odakle su dalje odlazile u Italiju, Španiju, Francusku, ili ka Kosovu i Makedoniji, odakle su prebacivane u Grčku i dalje ka zemljama Bliskog istoka.

Nesporno je da je Srbija u tom periodu postala u velikoj meri i zemlja porekla žrtava trgovine ljudima. Loša ekonomska situacija, iskazana kroz porast nezaposlenosti i siromaštva, i izmenjeni društveni odnosi koji su doveli do jačeg marginalizovanja žena, opšteg porasta nasilja, naročito nasilja u porodici, i feminizacije siromaštva, postaju značajni uzroci migracije, pre svega ženskog dela stanovništva. U potrazi za poslom u inostranstvu, žene prihvataju poslovne ponude ljudi iz svoje okoline (prijatelja, poznanika, komšija, rođaka, itd.), ili se javljaju na oglase u kojima se nude poslovi konobarice, igračice, medicinske sestre, čuvanja dece i slično. Umesto na očekivanom poslu, veliki broj njih je završio u prinudnoj prostituciji, često čak i ne napuštajući region. Poslednjih godina se vrbovanje žrtava često vrši uz pomoć modernih tehnologija.

Analizirajući dostupne podatke o žrtvama trgovine ljudima, o stanju u Srbiji mogu se izvući sledeći zaključci (Ako nije drugačije navedeno, u daljem tekstu izneti podaci o žrtvama i trendovima su podaci ASTRA SOS telefona.):

Srbija je zemlja porekla, tranzita i destinacije žrtava trgovine ljudima, uz porast interne trgovine ljudima, što je doprinelo boljoj vidljivosti domaćih državljanki i državljana među žrtvama, tj. činjenice da je Srbija i zemlja porekla žrtava trgovine ljudima. Od 2008. godine, interna trgovina ljudima, dakle unutar granica Srbije, čini oko polovine svih slučajeva trgovine ljudima u našoj zemlji.

Među identifikovanim žrtvama preovlađuju domaće državljanke i državljani. Od celokupnog broja žrtava koje je ASTRA identifikovala (jun 2013), 77,5% su bili državljanke i državljani Srbije. Do kraja 2004. godine većina identifikovanih žrtava bile su strane državljanke, ali u periodu 2006-2007. godine taj odnos se menja u korist žrtava – domaćih državljanki/a (73,9%). Prema podacima ASTRE, kao i prema podacima Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima, 2008. i 2009. godine je identifikovano samo 12-15% stranih žrtava trgovine ljudima, dok su 2010. godine domaće državljanke i državljani činili čak 95% identifikovanih žrtava trgovine ljudima (2011-82,9%, 2012 – 91%). Sva deca koju je ASTRA identifikovala i kojima je pružala pomoć od 2007. godine bila su domaći državljani.

Od 2004. godine uočen je značajan porast broja dece koja se nalaze u lancu trgovine ljudima. Dok je u 2002-2003. godini među identifikovanim žrtvama bilo 10% maloletnika, tokom 2004-2005. godine njihov udeo dostiže 46,51%, tj. 44,93% u periodu 2006-2007. i 40,38% 2008-2009. godine. Posmatrano na nivou ukupnog rada ASTRE (2002- jun 2013), deca čine 36% od ukupnog broja identifikovanih žrtava trgovine ljudima. Uprkos tome, u Srbiji još uvek ne postoje posebni specijalizovani programi i mere postupanja sa decom žrtvama trgovine ljudima. Deca dobijaju istu pomoć kao i punoletne žrtve, dele sklonište sa njima i prolaze kroz isti tretman ili se smeštaju u prihvatilišta za zlostavljanu decu, gde ne dobijaju neophodnu specijalizovanu pomoć.

Trgovina ljudima je nesporno rodni problem. Većinu žrtava trgovine ljudima u Srbiji čine žene i devojčice (87,5% prema podacima ASTRE) izložene seksualnoj eksploataciji, mada se beleži porast eksploatisanih osoba muškog pola. ASTRA je identifikovala prvog muškarca koji je bio žrtva trgovine ljudima 2004. godine. Odrasli muškarci su žrtve radne eksploatacije, najčešće na gradilištima u inostranstvu. Zbog kulturoloških razloga (patrijarhalno društvo ne ohrabruje muškarce da se prepoznaju i priznaju da su žrtve), načina eksploatacije (eksploatacija u građevinskoj industriji često obuhvata veoma veliki broj žrtava) i nejasnih procedura za identifikaciju, kod trgovine muškarcima se često identifikuje znatno manje žrtava od stvarnog broja oštećenih u konkretnom slučaju.

Osim seksualne i radne eksploatacije, prisutni su, mada u manjoj meri, i ostali oblici eksploatacije žrtava trgovine ljudima – prinudna prošnja, prinudni brak, prinuda na vršenje krivičnih dela, nelegalno usvojenje.

MEHANIZAM POMOĆI ŽRTVAMA TRGOVINE LJUDIMA U SRBIJI

Usvajanjem novog Zakona o socijalnoj zaštiti u aprilu 2011. godine stekli su se uslovi da se u Republici Srbiji osnuje posebna ustanova koja će se isključivo baviti pružanjem pomoći i zaštite žrtava trgovine ljudima. Pored toga, ovaj Zakon u članu 41 po prvi put predviđa da su i žrtve trgovine ljudima korisnici prava ili usluga socijalne zaštite. Shodno tome, odlukom Vlade Republike Srbije od 13. aprila 2012. godine formiran je Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima koji u svom sastavu ima dve organizacione jedinice: Prihvatilište i Službu.

Funkcionisanje Centra bazirano je na dopuni postojećih pravilnika (Specifičnosti koje ne sadrži nacrt Pravilnika o minimalnim standardima za pružanje usluga socijalne zaštite i nacrt Pravilnika o savetodavno-terapijskim i socijalno-edukativnim uslugama) o minimalnim standardima u sistemu socijalne zaštite koji će dodatno biti prošireni Pravnilnikom o minimalnim standardima zaštite žrtava trgovine ljudima u socijalnoj zaštiti. Pravilnik će odrediti strukturalne standarde, kojima se definišu materijalni i ljudski resursi i procesi upravljanja u Centru, kao i funkcionalni standardi kojima se određuju prijem, način i metode procene, planiranja, aktivnosti pri pružanju usluge i prestanak korišćenja usluge.

Pre formiranja Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima, u okviru institucionalnog okvira za borbu protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji na operativnom nivou funkcionisala je Služba za kordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima. Služba je bila osnovana pri Zavodu za vaspitanje dece i omladine u Beogradu u martu 2004. godine, kao rezultat zajedničkog projekta tadašnjeg Ministarstva za socijalnu politiku i Misije OEBS u Srbiji. Glavni zadatak Službe je bio da deluje kao kordinacioni centar koji treba da organizuje pomoć i zaštitu žrtava trgovine ljudima u Srbiji, tj. da ih inforimiše o svim dostupnim vidovima pomoći. Nije bilo planirano da Služba sama pruža direktnu pomoć.

Tokom 2011. godine sprovedena je analiza funkcionisanja Službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima. Glavne preporuke ove analize su upravo bile da novi Centar koji bi se osnovao mora da bude samostalni entitet, ustanova koju osniva Republika, i koji ima obezbeđeno stabilno finansiranje rada Službe, kao i urgentnog prihvatilišta iz budžeta Republike Srbije. Takođe, konstatovana je neophodnost usluge urgentnog kratkoročnog smeštaja.

Među najvažnijim poslovima koje Služba kao organizaciona jedinica Centra za zaštitu žrtava trgovine ljudima obavlja na osnovu predloga Pravilnika spadaju: konačna identifikaciju žrava trgovine ljudima, izrada procene rizika po žrtvu, stanja, potreba, snaga žrtava i procenu drugih značajnih osoba u njihovom okruženju, izrada individualnih planovapružanja usluga i zaštite žrtava, koordinacija zaštite žrtava s ciljem njihove reintegracije, kao i procesom dobrovoljnog povratka žrtava u državu porekla i tako dalje.

Evidencija i dokumentacija

Služba, centar za socijalni rad i drugi pružalac usluge socijalne zaštite vode evidenciju i dokumentaciju o radu na zaštiti žrtava, u skladu sa posebnim propisom, koji još nije donesen, niti je nama poznato da je trenutno u izradi.Služba formira i upravlja bazama podataka o identifikovanim žrtvama trgovine ljudima i pruženim ulugama pomoći i podrške žrtvama, u skladu sa propisom o zaštiti podataka o ličnosti.

Identifikacija i koordinacija zaštite

Identifikaciju i koordinaciju zaštite odraslih poslovno sposobnih žrtava vrši Služba, ako se žrtva sa tim saglasi.Identifikaciju i koordinaciju zaštite dece i odraslih poslovno nesposobnih žrtava trgovine ljudima vrši nadležni centar za socijalni rad, uz obavezno učešće Službe

Sam postupak identifikacije i koordinacije pomoći žrtvama trgovine ljudima u našoj zemlji prema nacrtu pomenutog pravilnika započinje preliminarnom identifikacijom žrtve koju može izvršiti najširi krug aktera kao što su nevladine organizacije, policija, drugi pružaoci usluga, diplomatsko-konzularna predstanvištva. Nakon što se o tome obavesti Centar za zaštitu žrtava, predstavnici Službe su dužni da stupe u neposredni kontakt sa osobom za koju se sumnja da je žrtva u roku od 24h, kada započinje prijemna procena koja se završava u roku od 7 dana od obaveštenja, nakon čega se pristupa planiranju i zaštiti. Konačna identifikacija osobe kao žrtve trgovine ljudima vrši se na osnovu informacija svih angažovanih organa, ustanova, organizacija, u roku od tri meseca od uspostavljenog prvog neposrednog kontakta.