Američki Stejt department objavio je 30. juna Izveštaj o trgovini ljudima, tzv. TIP Izveštaj za 2016. godinu. Srbija se ove godine našla na „listi za posmatranje“ u okviru druge grupe. Cilj ovog Izveštaja je da podigne globalnu svest o problemu trgovine ljudima tako što će skrenuti pažnju na različite aspekte ove pojave i ukazati na pojedinačne i zajedničke napore međunarodne zajednice. U nastavku je ASTRIN prevod izveštaja koji se odnosi na Republiku Srbiju.
SRBIJA: Grupa 2, lista za posmatranje
Srbija je zemlja porekla, tranzita i destinacije za muškarce, žene i decu izloženu trgovini ljudima u cilju seksualne eksploatacije i prinudnog rada, uključujući i rad u kući i prinudnu prošnju. Žene iz Srbije su izložene trgovini ljudima u cilju seksualne eksploatacije od strane srpskih kriminalnih grupa u susednim zemljama i u Evropi, posebno u Austiji i Nemačkoj. Srpski državljani, posebno muškarci, su izloženi radnoj eksploataciji, u radno intenzivnim sektorima, kao što je građevinarstvo, u evropskim zemljama (uključujući Azerbejdžan, Sloveniju i Rusiju) i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Deca iz Srbije, posebno romska deca, su izložena trgovini ljudima u cilju seksualne eksploatacije, prinudnog rada, prinudne prošnje i vršenja krivičnih dela, na teritoriji Srbije. Migranti i izbeglice iz Avganistana, Iraka, Sirije i okolnih zemalja su podložni trgovini ljudima u Srbiji. Optuženi trgovaci su navodno uticali na neke predmete trgovine ljudima kroz podmićivanje žrtve ili sudije.
Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima, ali čini značajne napore u tom pravcu. Uprkos ovim merama, Vlada nije pokazala sveobuhvatno povećanje napora za suzbijanje trgovine ljudima u odnosu na prethodni izvještajni period, stoga je stavljena na listu za posmatranje u okviru Grupe 2. Iako je Vlada Srbije osnovala novu kancelariju, u okviru policije, kako bi koordinirala i organizovala svoje napore u borbi protiv trgovine ljudima, nije obezbedila kadrove niti sredstva za ovo novo telo, te su postojeće strukture za koordinaciju manjkale resursima, nisu bile angažovane puno radno vreme, i/ili su bile nefunkcionalane. Identifikacija žrtava je znatno smanjena. Posmatrači su naveli da je ovo delimično zbog toga što je borba protiv trgovine ljudima postala niži prioritet dok se Vlada bavila problemom povećanih iregularnih migracija kroz zemlju u 2015. godini, kontinuiranog nedostatka saradnje Vlade i nevladinih organizacija po pitanju identifikacije, kao i smanjenje upućivanja od strane granične policije koja je istovremeno bila zadužena i da se bavi problemom krijumčarenja i prilivom migranata i izbjeglica. Briga za žrtve trgovine ljudima je takođe trpela i zbog nedostatka koordinacije države sa NVO pružaocima usluga, kao i zbog toga što su državni centari za socijalni rad manjkali sa specijalizovanim programima, senzibilitetom, i obučenim osobljem za rad sa žrtvama trgovine ljudima. Broj istraga, suđenja i presuda je smanjen, a država žrtvama nije obezbedila dovoljnu zaštitu tokom krivičnih postupaka, zbog čega su one bile izložene zastrašivanju i sekundarnoj traumatizaciji.
PREPORUKE ZA SRBIJU
Kreirati i podeliti akterima koji prvi dolaze u kontakt sa žrtvama standardne operativne procedure za proaktivnu identifikaciju žrtava i upućivanje na službe zaštite; povećati napore da se identifikuju žrtve, uključujući i žrtve među migrantima, izbeglicama, tražiocima azila i decom bez pratnje koja prose; poboljšati istrage i krivično gonjenje sa osuđujućim presudama i kaznama za trgovce koje su takve da odvraćaju od vršenja dela; obučiti istražitelje, tužioce i sudije o pristupu slučajevima trgovine ljudima koji u centru ima žrtvu; obezbediti žrtvama da prilikom svedočenja u sudu imaju pun obim zaštite koji će umanjiti zastrašivanje i re-traumatizaciju; uneti u zakon oderdbu o nekažnjavanju žrtava za dela koja su počinile kao direktnu posledicu toga što su bile izložene trgovini ljudima; poboljšati saradnju sa NVO kako bi se osigurao da žrtve imajun pristup i prime usluge neophodne u procesu reintegracije; poboljšati obuku državnih službenika o pomoći i upućivanju žrtava; opredeliti odgovarajuće kadrove i resurse za novu Kancelariju za koordinaciju borbe protiv trgovine ljudima i postojeće koordinacione strukture kako bi se osigurala efikasnost; usvojiti nacionalnu strategiju za borbu protiv trgovine ljudima i akcioni plan i uključiti NVO u njihovom sprovođenju; i postaviti nacionalnog koordinatora za borbu protiv trgovine ljudima kao nezavisan ogran sa punim radnim vremenom.
KRIVIČNO GONJENJE
Država je pokazala smanjene napore u policijskom radu na suzbijanju trgovine ljudima. Član 388 Krivičnog zakonika Srbije zabranjuje sve oblike trgovine ljudima, propisujući kaznu od 3 do 15 godina zatvora. Ova kazna je dovoljno stroga i srazmerna kaznama koje su propisane za druga teška krivična dela, kao što je silovanje. Tokom 2015. godine država je istražila 10 slučajeva komercijalne seksualne eksploatacije i jedan slučaj prinudnog rada, što je smanjenje u odnosu na 20 slučajeva komercijalne seksualne eksploatacije i 35 slučajeva prinudnog rada u 2014. godini. U 2015. godini započeto je krivično gonjenje 18 optuženih prema članu 388, što je smanjenje u odnosu na 25 optuženih u 2014. Sudovi su osudili 20 trgovaca 2015. što je smanjenje u poređenju sa 26 osuđenih u 2014. Presude su se kretale između 1,5 i 5,5 godina zatvora. Država nije vodila odvojeno podatke o osuđujućim presudama za trgovinu ljudima u cilju seksualne i radne eksploatacije. Posmatrači su izvestili da se zakoni protiv trgovine ljudima ne primenjuju adekvatno, dok tužioci često odlučuju da trgovinu ljudima gone kao neka druga krivična dela koja povlače manje kazne, ali su lakša za procesuiranje. Svaka policijska uprava u Srbiji je, pored specijalizovanih jedinica za borbu protiv trgovine ljudima u okviru službe za borbu protiv organizovanog kriminala i granične policije, imala i jedinicu za borbu protiv trgovine ljudima; međutim, u periodu koji obuhvata izveštaj, ove jedinice su se uglavnom fokusirale na borbu protiv krijumčarenja i odgovor na priliv migranata i izbeglica. Sedamnaest policijskih uprava, takođe, ima multidisciplinarne timove za borbu protiv trgovine ljudima koji uključuju tužioce, socijalne radnike i zdravstvene radnike; prema svedočenju nevladinih organizacija, samo četiri su bila aktivna tokom 2015. godine. Država je organizovala obuku za svoje konzularno osoblje i, u koordinaciji sa NVO i međunarodnim organizacijama, za policijske i granične službenike na temu prepoznavanja i istrage u slučajevima trgovine ljudima. Država nije prijavila nijednu istragu, suđenje ili osuđujuću presudu gde se kao saučesnik u trgovini ljudima pojavljuje neki državni službenik.
ZAŠTITA
Vlada je pokazala smanjene napore u identifikaciji žrtava i nastavila da pruža neadekvatne usluge zaštite. Državni organi su identifikovali 36 žrtava trgovine ljudima u 2015. godini, što je značajno smanjenje u odnosu na 119 žrtava koje su identifikovane u 2014. i 76 identifikovanih u 2013. godini. Većina žrtava su maloletnici eksploatisani u Srbiji. Dvadeset jedna žrtva je bila izložena seksualnoj eksploataciji, 3 prinudnom radu, 10 prinudnoj prošnji i 2 prisili na izvršnje krivičnih dela. Državni Centar za zaštitu žrtava trgovine ljudima (Centar) je i dalje zadužen za identifikaciju i pomoć žrtvama. Tokom izveštajnog perioda, Centar i jedna međunarodna organizacija su obučili 445 službenika koji prvi dolaze u kontakt sa žrtvama, uključujući policiju, centre za socijalni rad i prosvetne radnike, za identifikaciju žrtava trgovine ljudima; međutim, posmatrači navode da nije bilo pisanih procedura za identifikaciju žrtava. Državni zvaničnici koji su intervjuisani migrante i izbjeglice po dolasku u Srbiju nisu izvršavli provere za utvrđivanje da li je osoba potencijalna žrtva trgovine ljudima. U 2015. godini, policija, nevladine organizacije i socijalni radnici su uputili 106 mogućih žrtava trgovine ljudima u državni Centar, u poređenju sa 351 upućivanjem u 2014. godini; upućivanje od stane policije i granične policije je smanjen sa 289 u 2014. godini na 38 u 2015. U prethodnom izvještajnom periodu, Centar je naveo da je potrebno ažuriranje smernica za upućivanje. U 2015. godini, Vlada je budžetirala 19,718,146 srpskih dinara ($ 177,000) za rad Centra. Centar ima dve jedinice, Službu za zaštitu i Centar za urgentno zbrinjavanje, međutim, Centar za urgentno zbrinjavanje, osmišljen da pruži sigurno sklonište i usluge, već treću godinu za redom nije funkcionalan. Državni centri za socijalni rad su pružali socijalne usluge, ali često su manjkali sa specijalizovanim programima, senzibilitetom, i obučenim osobljem za rad sa žrtvama trgovine ljudima, uključujući i Cenrovu Službu za zaštitu, koja nije imala posebne procedure o zbrinjavanju dece žrtva trgovine ljudima. Država je obezbedila besplatnu medicinsku pomoć žrtvama u državnim klinikama. Država nije imala procedure koje definišu saradnju između Centra i nevladinih organizacija u pružanju usluga žrtvama i nije prijavila koliko žrtava je upućeno nevladinim organizacijama za zaštitu. Posmatrači ističu da su žrtve trebale biti upućene na nevladine organizacije u mnogo većem broju, pošto centri za socijalni rad nisu imali specijalizovane programe i obučeno osoblje za rad sa žrtvama trgovine ljudima. Jedna NVO vodi jedino sklonište namenjeno isključivo ženama i deci žrtvama trgovine ljudima, pored toga nevladine organizacije su pružale medicinsku, pravnu, psihološku pomoć, edukacije i druge usluge reintegracije. Nevladine organizacije su se oslanjale na strane izvore finansiranja za pomoć žrtvama. Muškarci žrtve nisu imali pristup skloništu namenjenom za žrtve trgovine ljudima, već je NVO iznajmiljivala smeštaj po potrebi, a muškarci žrtve su mogli da pristupe svim ostalim uslugama za oporavak koje se nude i ženama žrtvama. Specijalizovana skloništa za decu žrtve trgovine ljudima nisu postojala; deca žrtve su vraćana njihovim porodicama, slata u hraniteljske porodice ili smeštana u jednom od dva centra za nezbrinutu decu. Državni centri za socijalni rad nisu bili sposobni da sklone decu iz njihovih porodica, čak i kada su postojali dokazi da je porodica eksploatisala dete. Žrtve su u bile u obavezi da sarađuju sa istražnim organima i da svedoče u krivičnom postupku; nevladine organizacije prijavljuju da je nekim žrtvama prećeno krivičnim gonjenjem zbog nesaradnje. Eksperti su prijavii da prava žrtava nisu bila adekvatno zaštićena tokom dugih sudskih procesa i da su žrtve često morale da se pojavljuju pred njihovim trgovcima; trgovci su često pretili i zastrašivali žrtve. Državni centar je razvio preporuke za tužioce za rad sa žrtvama; nejasno je u kojoj meri su preporuke bile distribuirane i korišćene tokom izveštajnog perioda. Sudije su pokazivale ograničeno razumevanje složenosti slučajeva trgovine ljudima. Zakon u Srbiji omogućava žrtvama da kroz krivični ili parnični postupak potražuju kompenzaciju od trgovca, ali sudije ohrabruju žrtve da pravo na kompenzaciju ostvare isključivo kroz parnični postupak, koji je dug, skup i podrazumeva da žrtva mora mnogo puta da se suoči sa nasilnikom. Do sada je samo jedna dobila kompenzaciju. Strane žrtve su imale pravo na dozvole boravka koje se mogu obnavljati u periodu od godinu dana. Zakonodavstvo Srbije ne sadrži odredbu o nekažnjavanju i negonjenju žrtava koje su počinile krivična dela kao direktnu posledicu toga što su bile izložene trgovini ljudima; međutim, tokom godine, u partnerstvu sa OEBS-om, radna grupa sačinjena od sudija, tužioca, policijskih službenika i predstavnika Centra i civilnog društva je izradila priručnik za tužioce i sudije o nekažnjavanju žrtava trgovine ljudima. Jedna žrtva trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije koju je trgovac primorao da prizna ubistvo je počela da služi kaznu od 18 godina zatvora 2014. godine; tokom izveštajnog perioda Ustavni sud je odbio njenu žalbu i jedna NVO je podnela predsedniku države peticiju sa zahtevom za pomilovanje.
PREVENCIJA
Država je sprovela neke preventivne aktivnosti. Strategija za borbu protiv trgovine ljudima, kao ni akcioni plan za period 2014-2020 nisu usvojeni, iako je završna javna rasprava o strategiji i planu odžana 2013. godine. Tokom izveštajnog perioda, Vlada je uspostavila Kancelariju za koordinaciju protiv trgovine ljudima, u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, ali tek treba da joj obezbedi kadrove, resurse ili mandat. Nacionalni koordinator je nastavio da predvodi anti-trafiking aktivnosti, uprkos nedostatku dovoljnih resursa i podrške Vlade – koordinator je u isto vreme načelnik za migracije u graničnoj policiji i ne deluje kao nezavisni organ. Država je osnovala Savet za borbu protiv trgovine ljudima 2005. kao savetodavno telo, za koje su posmatrači zabeležili da postoji samo na papiru i da se nije sastalo u 2015. Država je vodila liniju za prikupljanje dojava u vezi sa trgovinom ljudima, objavljivala vesti o svojim aktivnostima na suzbijanju trgovine ljudima na svom vebsajtu i pružala informacije o trgovini ljudima preko socijalnih mreža. Policija je sprovodila zakone protiv kupovine komercijalnih seksualnih usluga i kažnjavala klijente identifikovane tokom racija na komercijalne seksualne objekte. Država je licencirala i regulisala rad pirvatnih agencija za zapošljavanje; međutim, u praksi, turističke agencije su, takođe, posredovale u zapošljavanju u velikoj meri mimo propisa. Država nije istraživala lažne i ponude za poslove koje mogu dovesti do ekspolatacije, na koje su im ukazale nevladine organizacije. Država nije načinila napore da smanji potražnju za prinudnim radom. Pripadnici Vojske Srbije su učestvovale na obukama na temu suzbijanja trgovine ljudima pre nego što su slati u međunarodne mirovne misije. Obezbeđena je i obuka za zaposlene u diplomatskim misijama.
(Prevod ASTRA)