Povodom 18. oktobra – Evropskog dana borbe protiv trgovine ljudima, NVO ASTRA – Akcija protiv trgovine ljudima, kao organizacija koja već deset godina pruža direktnu pomoć i podršku osobama koje su preživele trgovinu ljudima, želi da podseti građana Srbije da, iako se u poslednjih deset godina sprovode mnogobrojne, pre svega preventivne aktivnosti koje imaju za cilj da podignu svest javnosti o ovom problemu, i iako se dosta govori o unapređenju zakonskog i institucionalnog okvira u kojima se žrtvama pruža pomoć, situacija se za same žrtve trgovine ljudima nije mnogo promenila u poređenju sa periodom od pre nekoliko godina.
Na probleme u reintegraciji i socijalnoj inkluziji žrtava trgovine, ASTRA je već dugo upozoravala. Duže vreme u Srbiji nije postojalo sklonište za urgentni smeštaj žrtava, a još uvek ne postoji specijalizovano sklonište za zbrinjavanje dece žrtava trgovine ljudima, iako deca imaju veliki udeo među identifikovanim žrtvama u našoj zemlji. Sistem socijalne zaštite koji ima velika ovlašćenja kada se radi o zbrinjavanju ove dece, ali i kada govorimo o odraslim žrtvama, nema kapaciteta – ni ljudskih ni finansijskih – da svoje nadležnosti realizuje. Takođe, još uvek nije usvojen dokument koji bi definisao procedure za rad sa žrtvama trgovine ljudima, i to od identifikacije do reitnegracije, čiji bi sastavni deo bili i indikatori za identifikaciju žrtava u svim fazama trgovine ljudima, kao i minimum standarda u procesu pružanja pomoći. Zbog toga nije ni moguće na kvalitetan način vršiti monitoring rada različitih aktera u pružanju direktne pomoći žrtvama trgovine ljudima
Trgovina ljudima u Srbiji se i dalje vidi skoro isključivo kroz prizmu seksualne eksploatacije, dok su ostali oblici zanemareni. Iako se svake godine beleži sve više slučajeva radne eksploatacije naših državljana, pre svega na gradilištima u inostranstvu, za njih još nisu osmišljeni posebni programi prihvata, pomoći i podrške, kao ni procene rizika za bezbednost radnika nakon njihovog povratka u Srbiju. Na prevenciji se gotovo uopše ne radi, a Nacionalana služba za zapošljavanje i nadležno Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja se ne osećaju pozvanim da se aktivnije uključe u aktivnosti suzbijanja trgovine ljudima. Takođe, aktivnosti sindikata u prevenciji trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije ne postoje. Unazad nekoliko godina i pored toga što policija po pravilu prikupi veliki broj izjava od radnika i na osnovu toga podnese krivične prijave, broj optužnica za trgovinu ljudima u cilju radne eksploatacije je zanemarljiv.
Kada govorimo o krivičnom gonjenju počinilaca, sudski postupci predugo traju, što žrtve izlaže sekundarnoj viktimizaciji, onemogućava ih da traumatično iskustvo ostave iza sebe i ponovo steknu kontrolu nad svojim životom, jer se od njih očekuje da se pojavljuju na ročištima, da se iznova i iznova suočavaju sa svojim mučiteljima i da svojim iskazom daju centralni argument optužnici. Osim što im bezbednost nije na sistemski način obezbeđena, žrtve su izložene ponižavajućem i bahatom tretmanu od strane advokata odbrane, ali često i od samih sudija i tužilaca. Iako se svuda u svetu trgovina ljudima tretira kao organizovani kriminal, u Srbiji već više godina nije otvorena nijedna operativna obrada koja bi Tužilac za organizovani kriminal kvalifikovao kao delo trgovine ljudima počinjeno od organizovane kriminalne grupe. Nedovoljno se radi i na rasvetljavanju slučajeva organizovanih kriminalnih grupa koje naše državljanke prodaju i eksploatišu u inostranstvu, već je akcenat stavljen na unutrašnju trgovinu ljudima. Iako se radi o visokoprofitabilnom kriminalu, do danas nijednom trgovcu ljudima nije trajno oduzeta imovina stečena vršenjem ovog krivičnog dela, niti je doneta ijedna pravosnažna presuda kojom bi se žrtvi dodelila kompenzacija za sve kroz šta je prošla.
Efektivno rešavanje problema trgovine ljudima je jedan od uslova koji stoji na putu pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Iako je to snažan podsticaj za izgradnju mehanizma koji bi pomogao žrtvama da se uspešno oporave i vrate u društvo, čini se da se mnoge aktivnosti i mere preduzimaju samo radi formalnog “dostizanja” određenih standarda, bez suštinskog zalaženja u kvalitet i efikasnost njihove realizacije u praksi, kao i da su u fokusu borbe protiv trgovine ljudima evrointegracije i dobijanje pozitivnih ocena stranih vlada, a ne dobrobit osoba koje su mesecima, pa čak i godinama, preživljavale najstrašniju torturu i eksploataciju u lancu trgovine ljudima. Za to vreme, profesionalci koji iza sebe imaju zavidne rezultate u borbi protiv trgovine ljudima – u tužilaštvu, policiji, medijima se suočavaju sa marginalizacijom na svojim radnim mestima, pa čak i sa tužbama koje protiv njih vode osumnjičeni ili osuđivani trgovci ljudima, a da pri tom ne dobijaju nikakvu podršku ili zaštitu države. Ne vodi se računa o negovanju kadrova I zadržavanju istih, već se na ključnim mestima za pružanje podrške postavljaju ljudi sa nedovoljno profesionalnog iskustva. Država Srbija još uvek nema budžetsku liniju iz koje bi se izdvajala sredstva za suzbijanje trgovine ljudima, već se oslanja na neodrživa ad hoc davanja i na donacije međunarodnih organizacija, koji na taj način postaju vlasnici anti-trafikinga u Srbiji.
Tek afirmisanjem posvećenih profesionalaca i kreiranjem održive kadrovske politike, donošenjem svih potrebnih podzakonskih akata, kao i formiranjem budžetske linije, država će pokazati suštinsku volju da stane na put problemu trgovine ljudima.
ASTRA smatra da bi uspostavljanje nezavisnog i efikasnog mehanizma za kontinuirano prikupljanje i analizu podataka i izveštavanje o trgovini ljudima, kakav postoji u mnogim evropskim državama, doprinelo unapređenju nacionalnog mehanizma za upućivanje u Srbiji. Institucija nacionalnog izvestioca o trgovini ljudima kao nezavisnog tela bi omogućila kvalitativne i kvantitativne informacije o rasprostranjenosti fenomena, trendovima, ali i o krivičnim istragama i gonjenju učinilaca, analizama sprovedenih mera i aktivnosti u prevenciji, kvalitetu identifikacije i pomoći i zaštiti žrtava. Na osnovu ovoga nacionalni izvestilac bi bio u mogućnosti da formuliše preporuke vladi kako da se poboljša politika i praksa borbe protiv trgovine ljudima.