Lanac trgovine ljudima u Srbiji

Snežana Elez: Trend u trgovini ljudima, do 2004. godine na ovim prostorima je, da su žrtve trgovine ljudima uglavnom bile žene i devojke iz istočnoevropskih zemalja kao što su Rumunija, Moldavija, Ukrajina i Ruska Federacija. One su najčešće bile žrtve seksualne eksploatacije. Međutim, od 2005. godine pa do sada, sve više Srbija postaje zemlja porekla i zemlja krajnje eksploatacije žrtava trgovine ljudima. Tako, sve više domaći državljani postaju žrtve… Takođe se i tu promenilo, nažalost da se starosna dob žrtava trgovine ljudima pomera sve ka nižim granicama. Ranije, dok su žrtve uglavnom bile iz istočnoevropskih zemalja, strane državljanke, prosek žrtava trgovine ljudima je bio od 20 do 24 godine starosti, a sada je sve više da je u proseku žrtve trgovine ljudima budu deca i maloletnici u dobi od 12 do 16 godina.

Ivana Radović: Mi kad govorimo o brojkama, o tome koliko ima žrtava, nikada ne govorimo toliko je i toliko žrtava, nego tolike i tolike su procene. Zato što se zna da se samo mali deo njih ikada otkrije, spasi i identifikuje, što znači da se samo mali deo počinioca isto tako ikada okrivi i osudi, tako da sama činjenica da su oni uhapšeni je jedan korak napred u odnosu na neku opštu situaciju. Kada to kažem, ne mislim samo na Srbiju nego i na čitav svet. Procena je znači, da je crna brojka negde od 10 do 20, 25 posto, to jest da je svetla brojka 10 do 20 posto onih koji se otkriju a da 80 do 90 posto žrtava ostaju zauvek nevidljive, što tako što okončaju u lancu trgovine ljudima, što tako što uspeju na drugi način da se spasu, ali nikada ne prođu kroz sistem, pa zato ne dobiju ni pomoć na koju imaju pravo i koja im je potrebna.

Gosti: Ivana Radović, koordinator Astre-organizacija za borbu protiv trgovine ljudima i Snežana Elez, saradnica iz Uprave granične policije
Voditelj: Jugoslav Ćosić

Prema grubim procenama, svakog dana između 800 hiljada i dva miliona žena i dece, ali i muškaraca, postaju žrtve trgovine ljudima. U ovom lancu, nalazi se i Srbija. Pre nekoliko dana, negotinska policija uhapsila je dva kriminalca, makroa koji su, prema saopštenju policijske Uprave iz Bora, vrbovali, navukli na heroin, a zatim podvodili četiri devojčice, od kojih tri maloletne, a dve od njih stare po 13 godina. Kakve će traume ostati u životu ove dece, možemo samo da slutimo. Kakva će biti sudbina ovih kriminalaca, i to nije sasvim izvesno jer su suđenja za trgovinu ljudima po pravilu veoma spora, kaznena politika je blaga, a na izdržavanje kazne se čeka veoma dugo. U studiju Poligrafa večeras će biti koordinatorka ASTRE, organizacije za borbu protiv trgovine ljudima Ivana Radović, a u knjižari B92, u Domu omladine još jedan sagovornik, u ovom trenutku nalazi se Snežana Elez, saradnica iz Uprave granične policije iz Odeljenja za borbu protiv trgovine ljudima. Snežana dobro veče, zahvaljujem Vam na vremenu koje ste odvojili za nas. Slučaj iz Negotina je posebno uznemiravajući jer se radi o devojčicama starim samo 13 godina. U kojoj fazi se, u pravnom smislu, nalazi ovaj slučaj? Gde se sada nalaze devojčice i šta se događa sa njima?

Elez: Dobro veče, zahvaljujem se na pozivu. U cilju vođenja istrage ne možemo davati takve podatke, osim da kažemo da je protiv dva osumnjičena lica, sudija odredio pritvor u trajanju do 30 dana.

B92: Šta se događa sa devojčicama u ovom trenutku? Jesu li one zbrinute? Gde se one nalaze?

Elez: Nalaze se kod svojih porodica.

B92: U redu, ne znam da li ste, da li nam možete pomoći oko informacije koja nam stiže iz Novog Sada. Naime, novosadska policija je saopštila da su uhapšene dve osobe, takođe zbog trgovine ljudima i u ovom slučaju radi se o jednoj devojčici koja je stara samo 16 godina. Postoji neka informacija u ovom slučaju, a ona je od danas popodne, koju biste mogli da podelite sa nama.

Elez: Ne, jer u cilju vođenja istrage, takve podatke ne saopštavamo u javnosti.

B92: U redu gospođo Elez, kakvi su zapravo podaci policije, najopštiji, koje možete da nam saopštite koji su u vezi sa trgovinom ljudskim bićima u Srbiji ali i oni podaci koji su vezani za Srbiju, jer Srbija je nekad domicilna zemlja ovog kriminala, a nekada i samo tranzitna zemlja. Šta nam možete reći, kojim podacima raspolaže policija koji su u nacionalnom krarakteru u ovom trenutku?

Elez: Do uvođenja u krivično zakonodavstvo krivičnog dela trgovine ljudima 2003. godine, policija je procesuirala srodna krivična dela koji se mogu dovesti u vezu sa trgovinom ljudima, kao što su: lišavanje slobode, posredovanje u vršenju prostitucije, zatim zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu, zatim falsifikovanje javnih isprava i tome slično. Za poslenjih osam godina, policija je podnela ukupno 305 krivičnih prijava protiv 522 lica zbog izvršenja 354 krivičnih dela u vezi sa seksualnom eksploatacijom žena i dece i trgovinom ljudima. Od 2006. godine, krivično delo trgovina ljudima je razdvojeno od krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi, što se pokazalo kao dobro s obzirom da ranije zakonsko rešenje koje je u sebi obuhvatalo i trgovinu ljudima i nedozvoljen prelaz državne granice sa aspekta zaštite žrtava trgovine ljudima, je u praksi stvaralo probleme. Na strateškom nivou, od 2004. godine obrazovana je, odlukom Vlade, Savetodavno telo, odnosno koje se zove Savet za borbu protiv trgovine ljudima. Tim savetom predsedava ministar unutrašnjih poslova, gospodin Ivica Dačić, a članovi Saveta su još gospođe ministar pravde, Snežana Malović, ministar finansija, gospođa Dijana Dragutinović i gospodin ministar prosvete, Žarko Obradović, ministar rada i socijalne politike, gospodin Rasim Ljajić i gospodin ministar zdravlja Tomica Milosavljević. Juče je, na dan, međunarodni Dan žena i ženskih prava kao i međunarodni Dan mira Ujedinjenih nacija održan prvi sastanak Saveta za borbu protiv trgovine ljudima u ovom sazivu. Takođe, na strateškom nivou, od 2002. godine, u Republici Srbiji postoji republički tim za borbu protiv trgovine ljudima, koje je multidisciplinarno telo, koje se sastoji od tri ravnopravna subjekta koji se bave ovom problematikom, a to su: državni organi, nevladine organizacije i međunarodne organizacije koje se na teritoriji Republike Srbije bave suzbijanjem ovog velikog i dinamičnog društvenog problema. Takođe od 2001. godine, u Republici Srbiji postoji koordinator za borbu protiv trgovine ljudima koji rukovodi radom Republičkog tela za borbu protiv trgovine ljudima. Od 18. novembra prošle godine, rešenjem ministra unutrašnjih poslova, koordinator za borbu protiv trgovine ljudima je gospodin Mitar Đurašković.

B92: U redu, gospođo Elezović, dozvolite mi da Vas samo na trenutak prekinem. Ostali ste mi dužni jedan deo odgovora. Vi ste saopštili neke podatke koje opšte, koje policija ima u ovom trenutku. E sad, nekako se čini iz onoga što je objavljeno i što se zna da ovaj, ovo krivično delo možemo posmatrati na jedan način. Negde otprilike do pre jedno četiri, pet godina jer je Srbija bila tranzitna zemlja, ako sam dobro razumeo, od tog perioda, dakle od 2004. i 2005. jedan dobar deo žrtava je zapravo iz Srbije, Srbija je njihova domicilna zemlja.

Elez: Tako je. Trend u trgovini ljudima, do 2004. godine na ovim prostorima je, da su žrtve trgovine ljudima uglavnom bile žene i devojke iz istočnoevropskih zemalja kao što su Rumunija, Moldavija, Ukrajina i Ruska Federacija. One su najčešće bile žrtve seksualne eksploatacije. Međutim, od 2005. godine pa do sada, sve više Srbija postaje zemlja porekla i zemlja krajnje eksploatacije žrtava trgovine ljudima. Tako, sve više domaći državljani postaju žrtve ovog velikog…

B92: Maločas sam u najavi emisije pomenuo dve devojčice i zapravo porast broja maloletnih osoba koje su uključene u ovu trgovinu ljudima. Da li se tu trend promenio? Kako stoji stvar sa godinama žrtava?

Elez: Takođe se i tu promenilo, nažalost da se starosna dob žrtava trgovine ljudima pomera sve ka nižim granicama. Ranije, dok su žrtve uglavnom bile iz istočnoevropskih zemalja, strane državljanke, prosek žrtava trgovine ljudima je bio od 20 do 24 godine starosti, a sada je sve više da je u proseku žrtve trgovine ljudima budu deca i maloletnici u dobi od 12 do 16 godina.

B92: Gospođo Elez, ministar policije, juče je najavio donošenje Akcionog plana. E sad, meni je poznato Akcionog plana za borbu protiv trgovine ljudima, sad meni je poznato da budžet za ovu godinu nije predvideo nikakva sredstva za akcije u tom smislu. Ima onih koji primećuju da se ovakva aktivnost i Saveta i Akcionog plana i Ministarstva policije da koincidira praktično sa zahtevima Evropske unije, da se ova borba dovede na određene standarde, da se stvori Savet, da se stvori Akcioni plan i tako dalje, i tako dalje. Kakva će biti sudbina Akcionog plana ako u ovom trenutku nema budžeta, to je moje poslednje pitanje za Vas, za Vas večeras.

Elez: Strategija za borbu protiv trgovine ljudima koju je Vlada Republike Srbije usvojila u decembru 2006. godine, predviđeno je da se mora doneti Nacionalni plan akcije za sprovođenje operativnih aktivnosti, znači specifičnih i posebnih ciljeva. Predlogom Nacionalnog plana akcije za borbu protiv trgovine ljudima, usvojen je, nije usvojen nego treba da se u narednih mesec dana usvoji. Što se tiče sredstava, pošto u budžetu Republike Srbije nisu predviđena sredstva za ovu namenu, planira se skori rebalans budžeta i gde bi se određena sredstva za prioritetne aktivnosti u, za 2009. godinu do 2011. godine trebalo da se usvoji. Takođe, to je jedan od zadataka koji Republika Srbija mora ispuniti u cilju vizne liberalizacije Evropske unije i Republike Srbije.

B92: Snežana Elez, saradnica iz Uprave granične policije, zahvaljujem na ovom vremenu koje ste posvetili gledaocima Televizije B92 i na informacijama koje ste mogli da nam saopštite i sada se vraćam gostu u studiju, Ivana Radović, koordinator ASTRE, nevladine organizacije koja se bavi borbom protiv trgovine ljudima. Ivana dobro veče, dobro došli u naš studio.

Radović: Dobro veče.

B92: Kakvi su Vaši podaci? Evo, policija je veoma škrta u saopštavanju ovih podataka i u principu, iz MUP-a možemo da dobijemo samo one podatke koji su njima na stolu, da tako kažem, a u suštini MUP je uključen u jedan deo te golobalne slike i raspolaže, verovatno samo sa jednim delom informacija koje su zanimljive za ovaj razgovor. Kakvi su podaci ASTRE?

Radović: Znate, negde je normalno da, dok traje istraga, podaci ne mogu da se šire i to je nešto što mi prihvatamo ali ono što ne znamo, o čemu nemamo podatak, je kada se završi istraga, kada se podignu krivične prijave, šta se desi onda. Znači Snežana je rekla da je za osam godina podignuto 305 krivičnih prijava. Mene zanima koliko njih je završilo na sudu a koliko njih je okončano pravosnažnim presudama.

B92: Vi nemate kao nevladina organizacija koja se bavi, koja u svom fokusu ima tu stvar kao ključnu, da tako kažem, Vi nemate takvu informaciju.

Radović: Ne, mi imamo podatke samo vezane za suđenja u koja su uključene naše klijentkinje gde ASTRA pruža pravnu pomoć a inače ne. Kako je meni rečeno, ne…

B92: A da li ih ima bilo ko? Da li u Srbiji ima bilo ko vodi bazu podataka koja je vezana za…

Radović: Ne, zato što ne postoji neka nacionalna baza podataka gde će po krivičnim delima moći da se vidi šta je u kom sudu u toku, kako bi ta suđenja mogla da se prate, kako bi njihov iskod mogao da se prati i kako bi se, na taj način i efikasnost sudstva mogla pratiti.

B92: Hajde da Vas vratim na ovaj slučaj iz Negotina. On je paradigmatičan i težak, naravno u svim aspektima. Radi se o četiri devojčice, samo jedna punoletna, dve su maloletne, dve, na žalost imaju samo 13 godina. Da li na ovom slučaju može zapravo da se objasni kako funkcioniše trgovina ljudima od početka do kraja?

Radović: Podaci koje imamo o tom slučaju, koji su se pojavili u štampi su dosta šturi, ali ono što je specifično i što se ističe kao trend, je da se vrbuju sve mlađe i mlađe osobe i to je nešto što mi primećujemo negde od 2004. godine. 2001., 2002., možda je bilo tek oko 10 posto dece identifikovanih kao žrtve trgovine ljudima. Danas je situacija različita. To može da se tumači na dva načina: jedno je da je prosto lakše vrbovati dete koje je ranjivo, iz prostog razloga što nema sposobnost da donosi, da kažem, razborite informisane odluke i da jasno izražava neku svoju sumnju, zabrinutost i slično. Tako da je lakše prevariti, zavrbovati i prisiliti nekog ko je mali, a posebno ako se u odnosu na njega vi pojavljujete kao neka figura autoriteta. Ako ste srodnik, ako ste otac, ako ste majka, tetka, prijatelj, porodični prijatelj, znači neka figura koja nosi neki autoritet. S druge strane, ono što mi isto primećujemo i što smatramo da je važan faktor je što su državni organi danas sposobniji i osposobljeniji, zapravo da prepoznaju problem trgovine decom i da ga pravilno identifikuju, tako da ta dva faktora utiču na porast, na porast broja dece. 2008. godine ASTRA je među svojim klijentima, novim klijentima, znači identifikovanih te godine je imalo 50 posto dece, i drugo što je važno, recimo prema podacima MUP-a za ovu godinu, od sve dece koja su identifikovana 2008. godine, negde više od jedne trećine su bila deca mlađa od 14 godina.

B92: Da li je, da li je ova priča negotinska kada je u pitanju navlačenje na drogu, zapravo jedan užasan obrazac kako se žrtve dovode u oblik zavisnosti?

Radović: Da.

B92: Je li to nešto što Vi prepoznajete kao jedan obrazac funkcionisanja ove…

Radović: Da, zato što trgovci, kada zavrbuju žrtvu, kada je negde, pošto je najčešći oblik eksploatacije još uvek najvidljiviji, seksualna eksploatacija, znači kada je uvuku u taj lanac prinudne prostitucije, najvažnije je kako obezbediti njenu punu kontrolu, znači njenu poslušnost, i da bi na taj način osigurali donošenje profita jer kod trgovine ljudima, sve je u zaradi. Tako da ćete vi najlakše nekog kontrolisati tako što ćete mu upućivati pretnje prema bliskim licima i sa druge strane tako što ćete tu osobu navući na narkotike, na alkohol ili nešto slično, a osobi koja je u lancu trgovine ljudima, znate, jako je teško to preživeti, jako je teško to podnositi, tako da njima narkotici vrlo često i služe da bi lakše sve podneli, da bi prosto mogli da prežive to kroz šta prolaze. Tako da je to jedan obrazac koji je vrlo, vrlo čest.

B92: Hajde, vratićemo se, naravno, kasnije nešto na jednu vrlo osetljivu stvar u ovoj priči, a to je kaznena politika i ustvari uloga države i prava sudova u ovoj priči, ali da li možete Vi na osnovu iskustava od ranije, da kažete da imate sliku šta se, recimo može desiti ovim ljudima, ovim beskrupuloznim kriminalcima koji su uključeni u trgovinu decom. Da li ste Vi sigurni šta će da se desi, zapravo imajući u vidu sve probleme na koje, koji se kasnije javljaju u procesu, sudskim procesima?

Radović: Ovi počinioci su makar uhapšeni, što ne može da se kaže za najveći deo onih koji se bave trgovinom ljudima. Mi kad govorimo o brojkama, o tome koliko ima žrtava, nikada ne govorimo toliko je i toliko žrtava, nego tolike i tolike su procene. Zato što se zna da se samo mali deo njih ikada otkrije, spasi i identifikuje, što znači da se samo mali deo počinioca isto tako ikada okrivi i osudi, tako da sama činjenica da su oni uhapšeni je jedan korak napred u odnosu na neku opštu situaciju. Kada to kažem, ne mislim samo na Srbiju nego i na čitav svet. Procena je znači, da je crna brojka negde od 10 do 20, 25 posto, to jest da je svetla brojka 10 do 20 posto onih koji se otkriju a da 80 do 90 posto žrtava ostaju zauvek nevidljive, što tako što okončaju u lancu trgovine ljudima, što tako što uspeju na drugi način da se spasu, ali nikada ne prođu kroz sistem, pa zato ne dobiju ni pomoć na koju imaju pravo i koja im je potrebna.

B92: A u kojoj meri je razlog tome jedna vrsta nerazvijene osetljivosti našeg društva o kojoj vrlo često dobijamo svedočanstva u različitim slučajevima, ne samo kada je u pitanju trgovina ljudima. Naime, biće naime važno do kraja istražiti ovaj negotinski slučaj, jer koliko sam čuo tu, mada MUP u ovom trenutku još uvek ne izdaje zvanično saopštenje, tu je postojala jedna video kaseta koja je kružila gradom, ako sam dobro obavešten, na kojoj se vidi nasilje dve devojčice nad nekom njihovom drugaricom, ali se na toj kaseti, ako sam, opet kažem dobro razumeo i ako to tačno pominje, pominje za prodavanje seksualnih usluga, za novac. Radi se o maloletnim devojčicama i postoji jedan širi krug ljudi koji je imao saznanje o toj kaseti. O tome, to dakle nije bila tajna za taj grad?

Radović: Znate kako, vrlo često, vrlo često je to javna tajna i sada više ne možemo da govorimo na taj način, ali daću vam primer da 2003., 2004. godine, najveći deo eksploatacije, seksualne eksploatacije se odigravao u noćnim klubovima, kafanama koje su bili bordeli zapravo, i to je bilo u našim gradovima, u našim predgrađima i ne može niko da mi kaže da to niko nije video, da to niko nije znao. To se zna, ali prosto se ne reaguje. Zašto? Vi da napravite anketu po ulici i da pitate ljude da li ste za ropstvo, da li smatrate da ropstvo treba da postoji, svi bi rekli ne. Ali to je neki bordel, to su neke strane žene, to su žene koje su izabrale da se bave prostitucijom i same su zaslužile to što im se desilo. Mi smo radili jednu anketu, istraživanje javnog mnjenja u oktobru i jedno od pitanja je bilo: da li su žrtve krive za ono što im se dogodilo i da li treba krivično da odgovaraju? Preko 40 posto građana, znači naših sugrađana i stanovnika Srbije je reklo da treba. Znači i za krivično da odgovaraju za ono što su uradili pod prisilom i da su prosto krive za to što im se desilo. To je velika predrasuda i to je ono zbog čega ljudi ne reaguju, više su skloni da reaguju kada se kao žrtve pojavljuju deca, zato što se, ipak postoji ta svest, o deci kao nezaštićenoj ali samo za određene kategorije dece i za određen oblik eksploatacije. Vi kad imate trgovinu decom radi prinudnog braka, kada se radi o deci od 12 godina, o detetu od 12 godina, vi ćete vrlo često čuti ako je u pitanju romsko dete, da je to deo romske tradicije, da to treba tako da se pusti, bez obzira što je i protivzakonito i protivustavno i na sve načine u suprotnosti sa pravima deteta. To se tretira kao tradicija. Sad to što mi znamo da imamo viševekovnu tradiciju krvne osvete, mislim, šta treba zbog toga da počnemo da se ubijamo i da imamo potpuno opravdanje pred sudom i pred Centrom za socijalni rad i nadležnim organima i kažemo to je tradicija. Šta ćemo da radimo?

B92: Drugim rečima i dalje postoji jedno veliko nerazumevanje, zapravo bića ovog krivičnog dela uz ovu neosetljivost o…

Radović: Jeste.

B92: …kojoj govorim i koju možemo prepoznavati u brojnim slučajevima.

Radović: Jeste. I to bez obzira koliko mi pokušavamo da radimo, mi možemo da budemo zadovoljni što danas, opet na osnovu te ankete preko 80 posto ljudi zna šta je trgovina ljudima i da to postoji kod nas. To je veliki uspeh. Ali šta dalje s tim, to je već problematično.

B92: Gospođo Radović, šta se sve, zapravo maločast ste govorili o tome da se nešto što je ekletantan primer trgovine ljudima, zapravo u našem društvu ne smatra trgovinom u zavisnosti od toga iz kog sloja društva dolazi i o kome se radi. Šta se sve zapravo smatra trgovinom ili šta to, da okrenem pitanje, šta to mi ne smatramo trgovinom ljudima, a jeste zapravo trgovina ljudima a i decom?

Radović: Ono što je najvidljivije, ono što je najvidljivije kao oblik trgovine ljudima je seksualna eksploatacija to jest prinudna prostitucija i to se najviše prepoznaje. Zatim, i to zapravo 80 posto. Zatim, to je radna eksploatacija koja se vrlo teško prepoznaje i manje je vidljiva zato što su žrtve muškarci, tako da je i oblik nasilja drugačiji a i kulturološki obrasci u našoj zemlji ne dozvoljavaju jednom muškarcu koji je otišao da zaradi novac za svoju porodicu i tamo postao žrtva, da kad se vrati, kada uspe da se spase, da to svima priča, prosto nije muževno. Zatim imamo prinudnu prošnju, to je veoma zastupljen oblik i predmet te trgovine su najčešće deca. Zatim tu je, kako se malopre pomenulo, prinudni brak, prinuda na vršenje krivičnih dela trgovine organima, to je otprilike svi ostali podoblici mogu da spadaju u ovu oblast.

B92: Kakvi su Astrini podaci kada su u pitanju deca? Da li imate neku specifičnu grupaciju podataka vezano za decu?

Radović: Da, mi vodimo, vodimo podatke posebno za odrasle posebno za decu i deca su žrtve opet, prednjači seksualna eksploatacija zato što su devojčice, te od 16,17,18 godina, one su i dalje se tretiraju kao deca ali se prosto eksploatišu, da kažem kao odrasle, to jest eksploatišu se za prostituciju, zatim to je prinudna prošnja, prinuda na vršenje krivičnoih dela, znači to sve što postoji kao oblik eksploatacije kod odraslih, uopšte…

B92: I kakvi su Vam podaci? Znate, kod mnogih ljudi u ovoj zemlji se ta slika završava na ulicama, na romskoj deci koja prose i u principu misle i u sebi to priznaju kao trgovinu decom, međutim, očigledno da je slika mnogo surovija. Svi podaci govore o tome. Šta kažu Vaši podaci?

Radović: Mi pravimo statistiku, ne statistiku nego prosto podelu po državljanstvu jer nam je to pravno bitno. Etnička pripadnost nam nije bitna, ali ono na prvi pogled što možemo da kažemo da romske dece…

B92: Da, ja Vas pitam za decu.

Radović: Romske dece nema ništa više nego neromske dece i romski roditelji ne prodaju svoju decu ništa više nego neromski roditelji. To je jedna ogromna predrasuda.

B92: UNICEF-ovi podaci, kažu u svetu sigurno najmanje milion i dvesta hiljada dece završi u različitim lancima trgovine decom.

Radović: Da, to je podatak koji je opet procena, ali ja verujem da je tačan, zato što su deca mnogo lakša za vrbovanje. I u definiciji, međunarodnoj, iz tog Palermo protokola, šta je trgovina ljudima, kada se radi o deci, vi da bi nešto bila trgovina, dovoljno je da prodate, da kupite, da prebacite, da sakrijete dete u svrhu, u cilju eksploatacije. Znači ne morate ni da ga varate ni da ga kidnapujete, ni da ga prisiljavate na nešto. Taj element sile, taj element prinude, uopšte kod dece nije bitan. I ono što je isto jako važno i kod odraslih, a posebno u kontekstu predrasuda, pristanak žrtve da bude eksploatisana ne menja činjenicu da se radi o krivičnom delu trgovine ljudima, zato što trgovina ljudima nije opasna samo kao delo protiv pojedinca, protiv, kao oblik najsurovijeg kršenja ljudskih prava pojedinca, već je i problem, zapravo strateški problem jedne države.

B92: U čemu je razlika između trgovine ljudima i krijumčarenja?

Radović: Da, to je se često meša a i u našem Zakonu iz 2003. godine je tako bilo sročeno da je bilo dosta pomešano. Kod krijumčarenja ljudi, vi imate jedno lice koje hoće iz tačke A da pređe u tačku B ilegalno prelazeći granice zato što ne može da legalno dobije vizu ili pasoš ili tako nešto. Znači krijumčar prebacuje za novac, prebacuje jednu osobu uz saglasnost te osobe. To nije trgovina ljudima. Jeste tu neka transakcija, ali to nije trgovina ljudima zato što se bazira na dobrovoljnosti tog lica koje se krijumčari i zato što nema eksploatacije. Što ne znači da u nekom trenutku, kasnije neće biti, ali u tom trenutku dok postoji krijumčarenje, nema eksploatacije.

B92: Kakva je po Vašoj proceni, zapravo pozicija i uloga naše države? Neću naravno, baš u trenutku kada je održana sednica Saveta, ali čini mi se, prva sednica Saveta od kada je osnovan…

Radović: Ja bih rekla da je prva, da. Posle osnivačke.

B92: I dakle, nakon mnogo godina pominje se ovaj Akcioni plan, dakle da ne budemo kritizeri prema državi, međutim, zaista je čudna koincidencija da se to postavlja kao uslov našeg daljeg napretka prema Evropskoj uniji a važno je i za belu šengensku listu, prosto prirodan strah da će ova priča možda da se završi samo na tome, na zadovoljavanju formalnih uslova za nastavak evropskih integracija u Srbiji. Kakav je Vaš osećaj?

Radović: Da, mi smo dobili u novembru prošle godine novog nacionalnog koordinatora posle godinu dana i on je pun entuzijazma i najavljuju se promene Zakona u najavi je usvajanje Nacionalnog plana akcije. To su sve dobre vesti. Mi smo umereni optimisti iz prostog razloga što se, je do sada mnogo puta izgledalo kao da će stvar da krene, pa se zaustavljala. Nadamo se da će prvi put naša država istrajati u borbi protiv trgovine ljudima, jer borba protiv trgovine ljudima je političko pitanje i ono što je važno i kad uđemo na belu šengensku listu, problem trgovine ljudima će ostati. I opet će razni ljudi iz Srbije biti eksploatisani u stranim zemljama ili u samoj Srbiji i razni strani državljani će biti eksploatisani u Srbiji. To neće nestati. Jako je važno da ovo ne bude jedna jednokratna aktivnost zato što je naša država potpisivanjem Međunarodnih konvencija preuzela obaveze da obezbedi, da osigura bezbednost žrtava, da osigura pravnu pomoć, materijalnu pomoć, medicinsku pomoć, psihološku pomoć, da obezbedi smeštaj, da obezbedi prevodioca za osobe koje ne znaju jezik, da obezbedi privatnost, što je jako važno. Ja postavljam pitanje da li je svakoj žrtvi, svakoj osobi koja je preživela trgovinu ljudima u svakom pojedinačnom slučaju u Srbiji, da li su te usluge obezbeđene? Nisam baš sigurna.

B92: Kakva je pozicija ASTRE u pogledu procesuiranja kriminalaca iz ovog polja? Video sam, opšti je utisak, da je kaznena politika blaga i da nekako dominira u javnosti da se radi o veoma nedopustivo sporim procesima.

Radović: Da, procesi su spori kao što su spori i za druge vrste kriminala u Srbiji, osim što je u slučaju trgovine ljudima to dodatno otežavajuća okolnost, jer vi kad prođete trgovinu ljudima, kada se spasete, vama predstoji jedna institucionalna tortura, znači to nije gotovo. Vi prolazite kroz sudski proces koji traje godinama, dešava se da vas sudija…

B92: U kom su glavni svedok obično žrtve, koje su u velikom broju slučaja maloletne.

Radović: …šest godina kasnije pozove da svedočite, vaš iskaz je osnovno sredstvo, osnovni dokaz optužnice. Vi ako promenite iskaz, a imate bezbroj razloga da ga promenite, zato što vam prete, zato što ste u stalnom strahu, niko vam ne garantuje bezbednost, cela optužba otpada, nemate istu mogućnost da na razumno brz i na razumno lak način dođete do obeštećenja i prosto sve to otežava vaš položaj i onemogućava vam, to jest čini vas kolateralnom štetom jednog sporog i neizgrađenog sistema.

B92: Vreme nam je isteklo, nažalost, ali samo dve reči u pogledu knjige koja je ovde ispred nas na stolu, to je knjiga koju je ASTRA izdala uz pomoć OEPS-a, ako se ne varam, knjiga je ustvari jedna vrsta priručnika za medije.

Radović: Da, to je priručnik za novinare, zato što je trgovina ljudima jako interesantna i atraktivna tema za medije i treba da bude zato što su mediji jako važni za prevenciju, ali novinari jako često žele da razgovaraju sa žrtvama, da intervjuišu žrtve, a da nisu, prosto ne znaju koja su osnovna pravila na koji način se to radi kad mora da se radi, osim toga tu se nalaze i brojni drugi podaci, koji mogu biti korisni za izveštavanje.

B92: Ivana Radović, koordinator ASTRA-e, zahvaljujem na vremenu koje ste posvetili gledaocima Televizije B92.

Radović: Hvala i vama.

B92: Ostanite uz nas, prijatno veče.