Ispovest Avganistanaca koji su smešteni u Centar za azil
Autor: Slobodan Pajić | 18.05.2009. – 05:00
Pre dve godine napustio sam Avganistan, a u Srbiji sam oko 50 dana. Želeo sam da odem u Norvešku, Švedsku ili Englesku i da tamo nastavim školovanje. Nažalost, nisam imao sreće. Uhapsila me je srpska policija i završio sam ovde – priča za „Blic” dvadesetogodišnji Ranšbar, jedan od 42 ilegalna imigranta koji su trenutno u Centru za azil u Banji Koviljači.
Ranšbar kaže da je u Avganistanu studirao prava i da je stigao do druge godine.
– Moj otac je bio komunista. Nije se slagao ni sa talibanima ni sa novom vlasti, tako da sam zbog režima morao da pobegnem. Teško bih se prilagodio životu u Srbiji. Ako bih ostatak života morao da provedem ovako kao što mi je sada, radije bih se vratio u svoju državu, pa makar me tamo talibani odmah ubili. Ovo nije moja želja. Ni ovde nije dobra situacija, dosta je sličnih meni, a Srbija nema novaca da nas sve izdržava – priča ovaj mladić.
Na njegovu priču se nadovezuje dvadesetsedmogodišnjak iz Avganistana, koji se predstavlja kao Žan.
– Želeo sam da se domognem Engleske, ali na tom putu završio sam u Srbiji. Iz Avganistana sam legalno prešao u Iran, jer mi je rečeno da odatle bez problema avionom mogu da odem u Englesku. Međutim, kada sam stigao u Iran, saznao sam da to nije moguće, već da moram prvo u Tursku, a tek odatle u Englesku. Turska ne daje vize Avganistancima, pa sam uspeo da nabavim lažni pasoš. Prešao sam u tu zemlju, a zatim u Grčku gde su mi tražili da platim 1.200 dolara za put do Engleske. Ja to nisam mogao – priča Žan.
On kaže da je ipak uspeo da se dokopa Engleske, ali nije želeo da ispriča kako mu je to pošlo za rukom.
– U Engleskoj sam proveo pola godine. Našao sam prijatelje i bilo mi je lepo, ali su me i odatle ponovo vratili u Grčku jer sam iz te zemlje došao u Britaniju. U Atini ima dosta Kurda, koji su opasni za Avganistance. Mafija je prilično razvijena i pokušava da nevoljnike kao što sam ja angažuje u kriminalnim radnjama. Tamo sam sreo zemljaka Mustafu i s njim isplanirao odlazak u Englesku, ali kraj tog puta bio je u Srbiji – priča mladić.
Sa saputnikom Mustafom (28) on je iz Grčke, preko Italije, ušao u Francusku, gde su pronašli kamiondžiju koji im je, uz pozamašnu novčanu nadoknadu, obećao prevoz do Engleske.
– Vozio nas je dva dana u kamionu. Bili smo skriveni i nismo znali gde se nalazimo. Onda se zaustavio, izbacio nas, rekavši da dalje moramo pešice. To je inače uobičajen način nelegalnog prelaska granice. Mislili smo da smo već odavno ušli u Englesku, ali kada smo sreli policajce i pitali ih gde se nalazimo, bili smo šokirani saznanjem da smo u Srbiji – prepričava svoj put Mustafa, koji je iz Avganistana otišao pre četiri meseca.
On kaže da je tamo imao problema s talibanima. U delu Kabula u kojem je živeo policija je preko dana kontrolisala situaciju, ali, kako priča, noću su dolazili talibani prisiljavajući ljude da idu u borbu.
– Prisiljavali su nas da ratujemo protiv Amerikanaca, a mi to ne želimo. Ne želimo nikoga da ubijamo. Isto tako ne želimo da poginemo u borbama koje ne podržavamo. Jedino rešenje je bilo da napustim zemlju i spasem sopstveni život. Moja majka i jedan brat su u Iranu, a sestra i drugi brat žive u Pakistanu – kaže Mustafa, koji se bavio u domovini preradom životinjskih koža.
Žan dodaje da je imao problema sa vladom, a porodica mu je bila u sukobu s porodicama „nekih moćnih ljudi”, koji su i njemu pretili i radili o glavi.
– Mogli su da rade šta hoće, da me ubiju ili zatvore. Zato sam morao da pobegnem i oslobodim se tog strašnog pritisaka. Moji roditelji su mrtvi, a sestra i brat žive u Iranu, tako da u Avganistanu nemam nikoga od uže porodice zbog koga bih poželeo da se vratim. U Avganistanu mi je devojka o kojoj često razmišljam – iskren je Žan, koji govori engleski i pomaže svojim zemljacima u Centru da komuniciraju s drugim ljudima.
Kaže da je po zanimanju staklorezac i stolar. Za razliku od Ranšbara, ova dva Avganistanca Srbiju vide kao mesto gde bi mogli da ostanu ukoliko nađu posao i dobiju legalna dokumenta kako bi živeli kao i svi drugi. U suprotnom, kako kažu, i dalje će tragati za boljim životom.
<!– /* Font Definitions */ @font-face {font-family:Verdana; panose-1:2 11 6 4 3 5 4 4 2 4; mso-font-charset:0; mso-generic-font-family:swiss; mso-font-pitch:variable; mso-font-signature:536871559 0 0 0 415 0;} /* Style Definitions */ p.MsoNormal, li.MsoNormal, div.MsoNormal {mso-style-parent:““; margin:0in; margin-bottom:.0001pt; mso-pagination:widow-orphan; font-size:12.0pt; font-family:“Times New Roman“; mso-fareast-font-family:“Times New Roman“; mso-fareast-language:EN-US;} p {mso-margin-top-alt:auto; margin-right:0in; mso-margin-bottom-alt:auto; margin-left:0in; mso-pagination:widow-orphan; font-size:12.0pt; font-family:“Times New Roman“; mso-fareast-font-family:“Times New Roman“; mso-fareast-language:EN-US;} @page Section1 {size:8.5in 11.0in; margin:1.0in 1.25in 1.0in 1.25in; mso-header-margin:.5in; mso-footer-margin:.5in; mso-paper-source:0;} div.Section1 {page:Section1;} –>
| 1. Najčešće ilegalni emigranti na teritoriju centralne Srbije ulaze s Kosova i Metohije. Najprometniji kanal vodi preko KiM, Novog Pazara, Prijepolja i Crne Gore, a sledeća destinacija za put u bolji život je Bosna i Hercegovina. 2. Druga ruta je preko Gnjilana, Bujanovca i Vranja, do Niša. 3. Ilegalci se prebacuju i preko Medveđe, Podujeva i Kosovske Kamenice. 4. Svi putevi kroz centralnu Srbiju ukrštaju se u Beogradu, gde je glavna baza za okupljanje ilegalaca iz Albanije i sa KiM. 5. Iz Beograda se put najčešće nastavlja ka Šidu i Hrvatskoj, a potom dalje ka Italiji. 6. Alternativni pravac vodi kroz Mađarsku, ali se retko koristi. |