Davin Elikson za Njujork Tajms
15. oktobar 2010.
Piše: Suzan Dali
Konstanca, Rumunija
Petnaestogodišnja devojčica je bila „obučavana“ za prostituciju u noćnom klubu u rumunskom gradu Kalarasi. Trgovci ženama su se potom spremali da je prodaju jednom turskom bordelu za 2.800 američkih dolara.
Jana Matei, vodeća rumunska zastupnica žrtava trgovine ljudima, stupila je u kontakt sa devojkom i ponudila joj da je u svom automobilu sačeka ispred noćnog kluba i odvede je odatle, ako bi tinejdžerka uspela da izađe na kratku pauzu za cigaretu. Devojka je već ranije pokušala da pobegne i bila surovo prebijena. Gospođa Matei nije bila sigurna da bi devojka imala snage da ponovo pokuša da pobegne.
Onda se devojka pojavila i žurno ušla u kola na zadnje sedište. Nekoliko minuta kasnije stvari su se iskomplikovale.
Gospođa Matei je ubrzala i počela da juri nepoznatim ulicama, zabrinuta da bi trgovci mogli da krenu za njima, a devojka je bila potpuno van sebe.
„Vikala sam na nju da mi kaže kuda da idem“, kaže gospođa Matei, „ona nije sarađivala, a ja nisam bila fina prema njoj. Na kraju sam zakočila i pogledala nazad, a lice koje sam videla…“
„Shvatila sam da sam bila glupa. Ona je bila veoma uplašena i nije bilo načina da mi pomogne“.
Više od 10 godina gospođa Matei, psiholog po obrazovanju, spasava mlade žene od trgovaca ljudima. Ponekad ih „kidnapuje“, a ponekad im samo ponudi mesto gde mogu da stanuju, da ozdrave i ponovo izgrade svoje živote.
Vreme nije uspelo da ublaži njeno ogorčenje. Do pre nekoliko godina, sklonište gospođe Matei bilo je jedino za žrtve trgovine ljudima u Rumuniji, iako je ta zemlja decenijama bila centar trgovine mladih žena. Prečesto, rekla je, Rumuni na ove mlade žene gledaju kao na prostitutke.
„One su žrtve“, rekla je nedavno. „One su previše mlade da bi bile bilo šta drugo“.
Devojke skoro uvek dolaze iz siromašnih ili iz porodica u kojima vlada nasilje, a nekada ih prodaju i sopstveni roditelji. Ponekad se dešava da žrtve budu namamljene u strane zemlje kroz obećanje poslova ili braka. Ali kada izađu iz svoje zemlje, one bivaju prodate bandama i zatočene u bordele ili prisiljene na rad na ulici.
Gospođa Matei ne krije svoju indignaciju pravnim sistemima u svetu koji trgovini ljudima ne pridaju dužnu pažnju.
„Šta se dešava kada se ovi ljudi pohapse? Šest godina zatvora? Možda. Oni unište 300 života i onda dobiju šest godina. A ako krijumčare drogu dobiju 20 godina. Nešto tu nije u redu.“
Nedavno, jedne subote popodne, gospođa Matei je odsela u malom hotelu na periferiji Konstance, želeći da se uveri da su dve mlade devojke koje su bile smeštene u njenom skloništu spremne za svoje male uloge u filmu o trgovini ljudima koji je snimao rumunski režiser Kristijan Munđu. Gospodin Munđu je pre tri godine dobio nagradu kritike za „4 meseca, 3 nedelje i 2 dana“ , film o abortusu tokom poslednjih dana komunizma.
Dok je čekala devojke, gospođa Matei je pušila jednu cigaretu za drugom i povremeno odlazila da proveri šta rade trogodišnji blizanci koje je nedavno usvojila. Blizance je na svet donela jedna žrtva trgovine ljudima i napustila ih.
„Neki ljudi mi kažu da su blizanci srećni što me imaju“ kaže gospođa Matei, „ali sam zapravo ja ta koja je srećna. Oni su moja radost“.
U svojoj pedeset drugoj godini, čini se da gospođa Matei ima više energije od jedne tinejdžerke i jednako bez dlake na jeziku.
O jednom nedavnom naporu rumunske vlade da obezbedi skloništa za žrtve trgovine ljudima rekla je: „Oni nude 10 dana za ’reintegraciju’. To je baš lepo, zar ne? Deset dana“.
Ona kaže da većina mladih žena koje u njenom skloništu mogu da ostanu do godinu dana, stigne u strašnom stanju.
„One se više ne osećaju normalno, a teško im je čak i da se obuku“, rekla je. „One ne mogu da izaberu garderobu za sebe. Žele da znaju da li će moći da se uklope. Isprobavaju najrazličitiju odeću jer smatraju da odeća otkriva ono što im se dogodilo“: Nekoliko puta trgovci ljudima su se pojavili u skloništu gospođe Matei – kući koja se nalazi u jednom naselju i koja je opasana visokom ogradom – tražeći da im se devojke vrate. Gospođa Matei kaže da su je jednom presreli u uskoj ulici i automobilom blokirali njeno vozilo.
„Posle toga sam se pitala šta su trgovci ljudima mogli da pomisle o meni“ rekla je gospođa Matei. „Ja sam niska, plava žena u nekim godinama i vikala sam na njih koliko god sam glasno mogla. Srećom, obezbeđenje je došlo u roku od jednog minuta“.
Gospođa Matei je u mladosti mislila da će postati grafička dizajnerka. Udala se, rodila dete i nakon toga se razvela.
Rumunija je 1990. godine bila na putu izlaska iz komunizma. Tada je gospođa Matei učestvovala u svakodnevnim uličnim protestima. Međutim, jednog dana je došla policija, ona je u masi ispustila svoju tašnu. Kada je sledećeg jutra pozvala svoju kuću, policija je već bila tamo.
Odlučila je da pobegne iz zemlje. Noću je pešačila obalama reke koja je vodila u bivšu Jugoslaviju, a danju spavala. Konačno je uspela da organizuje da joj se sin pridruži, nakon čega su se preselili u Australiju. Tamo je diplomirala psihologiju i radila sa decom sa ulice.
Međutim, 1998. godine, nakon što je odvela sina na odmor u Rumuniju, odlučila je da se vrati u svoju zemlju i da počne da radi sa tamošnjom decom sa ulice. Uskoro je dobila poziv iz policije koja je od nje zatražila uslugu. Pitali su da li bi ona radila sa tri mlade prostitutke koje su već bile upućene kod lekara. Nakon dvonedeljnog rada sa njima mogla je da ih pusti da odu.
„Nervirala sam se dok nisam videla te tri devojke“, rekla je gospođa Matei. „Po celom licu im se razlivala maskara. Mnogo su plakale. Tamo su bili i novinari koji su od njih tražili da poziraju. Devojke su bile maloletne. Imale su 14, 15 i 16 godina. Ali to nikome nije bilo važno.“
Jedna je bila trudna. Planirano je da sve tri ostanu u bolnici dve nedelje. Međutim, nakon toga, institucija za brigu o deci nije htela više da ima bilo šta sa njima, kaže gospođa Matei.
„Na kraju sam im iznajmila stan. Počele su da dolaze i druge devojke“, rekla je. „Tako je počelo“.
Tokom godina uspela je da obezbedi finansiranje iz različitih izvora, uglavnom tražeći sredstva od raznih ambasada. Sklonište sada podržava Američko ministarstvo koje se bavi suzbijanjem trgovine ljudima, Make Way Partners u Birmingamu, Ala. Ipak, gospođa Matei želi da sklonište postane samoodrživo. Ima ideju da bi recimo otvaranje hotela moglo mladim devojkama da pruži obuku za posao.
U međuvremenu se snalazi. Sa većinom devojaka koje su bile u skloništu i danas održava kontakt, a bilo ih je više od 400, kaže gospođa Matei. Sve tri tinejdžerke iz policijske stanice su danas udate i imaju decu.
Gospođa Matei kaže da se divi devojkama zbog snage koju su imale da nastave svoje živote. „Kada se vrate u školu, nije im lako jer im dečaci, koji znaju šta im se dogodilo, nude novac za oralni seks,“.