Trgovina ljudima u cilju radne eksploatacije i urušavanje radnih prava
Na gradilištu Centra su postojali metalni kontejneri u kojima je nekad bilo sedište SerbAza. Jedan od kontejnera je u više navrata korišćen kao pritvor. U ovom prostoru je tokom cele noći držan i pretučen još jedan radnik… Nasilje je najviše bilo usmereno prema onim radnicima koji su organizovali pregovore sa rukovodstvom kompanije i koji su se aktivno borili za ostvarenje svojih prava i prava svojih kolega (podaci ASTRA SOS telefona).
Nakon pada Berlinskog zida, bipolarni poredak druge polovine 20. veka zamenjen je složenom dezorganizacijom sveta koji je pratio rast neravnomernosti, nejednakosti, kao i periferijalizacija regiona i građanskih ratova. Istovremeno globalizacija je omogućila brzo preseljavanje i beg kapitala, a pokretljivost kapitala uzrokuje opadanje cene radne snage. U Srbiji je sve to praćeno prelaskom iz samoupravnog socijalizma u kapitalistički način proizvodnje i zamenom kolektivističkih vrednosti individualističkim. Dominantne vrednosti koje prevashodno proizlaze iz načina ekonomskog organizovanja društva određuju da li će se činjenica da je neko (bio) izložen trgovini ljudima zarad radne eksploatacije tumačiti kao odgovornost pojedinca-žrtve, pojedinca-eksploatatora ili društva o kom govorimo.
Sve učestaliji slučajeve trgovine ljudima u cilju radne eksploatacije potrebno je posmatrati kroz strukturalni položaj radnika uopšte. Cilj rada u kapitalizmu je stvaranje viška vrednosti, odnosno profita eksploatacijom rada zaposlenih radnika od strane poslodavca (nezavisno od načina na koji je regulisan pravni, odnosno formalni status zaposlenja); krajnji cilj trgovine ljudima je ostvarivanje zarade za trgovce ljudima kroz eksploataciju žrtve[1]. Trgovina ljudima funkcioniše na principu ponude i potražnje. S jedne strane, nezaposlenost, siromaštvo, socijalna isključenost, ratovi, politička nestabilnost, porodično nasilje, društvena marginalizacija utiču na ljude da, u potrazi za boljim životom ili samo u borbi za opstanak, potraže posao, nastave školovanje ili izgrade život u nekom drugom gradu ili zemlji; s druge strane, u eri globalizacije, u razvijenim i bogatijim zemljama postoji rastuća potražnja za jeftinim proizvodima, jeftinim radom i jeftinim uslugama.
Bitno je napraviti raziliku između ropstva kao legalne tekovine određenog doba (priznate institucije) i trgovine ljudima koja je danas kriminalizovana na međunarodnom nivou. Sam pristanak lica na eksploataciju ili na uspostavljanje ropskog ili njemu sličnog odnosa ne utiče na postojanje krivičnog dela. Cilj trgovine ljudima je ostvarivanje profita kroz eksploataciju, bilo da se radi o seksualnoj eksploataciji, prinudnom radu, prinudnom prosjačenju, prinudi na vršenje krivičnih dela, ilegalnom usvojenju, prinudnim brakovima, trgovini organima ili nekom drugom obliku. Jedan od uobičajenih stereotipa je da trgovci svoje žrtve izlažu isključivo seksualnoj eksploataciji, te da su samo žene i devojčice ugrožene. Najčešće, žrtve radne eksploatacije su odrasli muškarci različitih obrazovnih profila i godina, na gradilištima u inostranstvu.
Prvi slučaj radne eksploatacije ASTRA je zabeležila 2005. godine. Prema podacima ASTRA SOS telefona od tada je u proseku svaka šesta osoba kojoj je pomoć pružena preko ASTRINOG programa direktne pomoći prepoznata kao žrtva radne eksploatacije. Obrazac je najčešće sledeći: posredstvom registrovanih firmi, preko agencija koje često nemaju licencu za vršenje ove delatnosti, ili preko poznanstava, radnici podstaknuti i ohrabreni pojedinačnim pozitivnim iskustvima i mogućnošću da zarade više nego što bi zaradili u Srbiji prihvataju poslovne angažmane bez prethodne provere. Tokom puta ili kada stignu na odredište, trgovci ljudima žrtvama oduzimaju dokumente. Dokumenta se najčešće oduzimaju pod izgovorom sređivanja radne vize. Radnici uglavnom potpisuju unapred sumnjive, nevažeće ili ugovore na stranom jeziku, uz nepovratnu uplatu određene svote novca, takođe zarad navodnog regulisanja radnog statusa. Gubljenje pravnog identiteta zbog neregulisanih dokumenata i oduzetih pasoša, neplaćeni rad i pretnja policijom stavljaju radnike u poziciju da ne mogu da prekinu ovaj odnos i napuste poslodavca.
Tokom eksploatacije žrtava, trgovci koriste različite oblike nasilja. Fizičko nasilje nije uvek prisutno, već se žrtve kontrolišu korišćenjem psihološkog nasilja putem pretnji, manipulacija i laži, što predstavlja vid mentalnog zlostavljanja. Kontrola kretanja je na različite načine prisutna u svakom od oblika trgovine ljudima. Mogu biti zatočeni i u izolaciji, ali i kada to nisu, kada imaju mogućnost kretanja, to ne menja činjenicu da je reč o trgovini ljudima, baš zbog činjenice da je strah za sopstvenu ili bezbednost bližnjih mehanizam kontrole.
Mnogi slučajevi radne eksploatacije upravo zbog poistovećivanja sa zlostavljanjem na radu ne bivaju prepoznati kao poseban vid eksploatacije. Slučaj zaposlenih u fabrici Jura koji je obeležio 2016. godinu po pitanju kršenja zaštite radnih prava pokazao je stepen normalizacije neoliberalnog kapitalizma u Srbiji jasnim stajanjem vlasti na stranu poslodavca, čak i pošto se utvrdilo da je poslodavac inspekciji rada darivao automobile, te da ona nije pronašla nepravilnosti u radu. Ovakva reakcija odgovornih lica izaziva nepoverenje građana u institucije i korumpiranost sistema, i istovremeno utiče tako da se zlostavljanje, kršenje prava radnika i najekstremniji oblici eksploatacije relativizuju. Pitanje pojma radnog odnosa i zaposlenog primenom ovih različitih i proizvoljnih tumačenja (Zakonom o radu koji zakonski određuje pojam zaposlenog i Republičkog zavoda za statistiku koji statistički meri i definiše u skladu sa tim pojam zaposlenog) dovodi do konfuzije kada je reč o razumevanju radnika da li rade u oblasti bele, sive ili crne ekonomije. Dakle, država primenjuje „restriktivno” shvatanje pojma „zaposleni” kada radniku treba obezbediti određena prava (kao što je minimalna zarada)[2]. Sa druge strane, metodologija na osnovu koje se izvodi zvanična statistika kao zaposlenog tretira svakoga ko nije nezaposlen. Za brisanje iz evidencije nezaposlenih dovoljno je ne pojaviti se u Nacionalnoj službi za zapošljavanje predviđenim zakazanim terminima, bez obzira na to da li je u međuvremenu faktički osoba uspela da dođe do posla od kog bi mogla da preživi.
Normalizacija eksploatacije koja dovodi do toga da se radna eksploatacija generalno ne prepoznaje zakonski, ili u odnosu na koju, kada je prepoznata kao kršenje prava, izostaje reakcija relevantnih društvenih aktera, čini da radnici žrtve trgovine ljudima sebe razumeju najpre kao obespravljene radnike. Ovakvo nepostojanje distinkcije posledica je kontinuuma eksploatacije svih radnika, kako na radnom mestu u zemlji odredišta, tako i u zemlji porekla, u ovom slučaju Srbiji. Iskustvo radnika na crno je takvo da se njihov rad, kada se o njemu govori u javnosti, ne tretira kao pitanje egzistencijalne prinude, već svesno i ciljano kršenje zakona, a sa druge strane slučajevi poput Jure 2016. godine ili radnika Goše[3] iz 2017. pokazuju da ni radnici koji se nalaze u beloj zoni sfere rada nisu zaštićeni. U svetlu toga, umesto skupa pojedinačnih slučajeva koji se predstavljaju kao nehuman odnos pojedinaca prema radnicima, potrebno je kontekstualizovati, politički delovati i reagovati prema pitanju rada, radnog prava i pojave trgovine ljudima zarad radne eksploatacije kao najizrazitijeg oblika eksploatacije i sistemskog problema samog kapitalizma.
Tokom 2008. godine, TNS Medium Gallup je za ASTRINE potrebe sproveo ispitivanje percepcije i razumevanja problema trgovine ljudima među građanima i građankama Srbije na reprezentativnom uzorku. Ono što je prepoznato u stavovima građana je vrednovanje načina na koji ljudi dolaze do zarade. Saosećanje i empatija su istorijski promenljivi sastavni delovi raznih hegemonih epohalnih svesti od antike, preko socijalističkog humanizma do savremenog filantropokapitalizma koja je nametnula moralno-političku svest razdoblja u kom živimo. Sa postsocijalističkom transformacijom, države na periferiji kapitalističkog sistema, poput Srbije, međusobno se takmiče u tome ko će stvoriti „povoljniju poslovnu klimu za strane investitore”[4] obaranjem cene radne snage i održanjem visoke nezaposlenosti, tako da imati posao postaje privilegija. U ovakvoj atmosferi, socijalnim dijalogom se naziva primoravanje sindikata i radnika da pristanu na uslove koje diktira vlast; istovremeno, na mikroplanu se krivica zbog potrebe za „lakom zaradom” ljudi koji postanu žrtve trgovine ljudima, koja je zapravo najizrazitiji oblik radne eksploatacije, pripisuje njima, umesto onima koji ih vladajućom politikom u tu situaciju smeštaju.
Paradoksalno, u trenutku dok se u Srbiji ostvarivanje osnovnih prava na radu tretira kao anahrono, prevaziđeno, aktuelno u socijalizmu i suvišno, budući da su ljudi zadovoljni ako uopšte imaju posao, dakle, usled normalizacije nezaposlenosti karakteristične za kapitalizam na periferiji, problematizovanje trgovine ljudima zarad radne eksploatacije otvara prostor za vraćanje pitanja eksploatacije u javni govor. Danas, ovo je posebno važno s obzirom na nove najavljene izmene Zakona o radu, naročito uzevši u obzir činjenicu da se, nakon stupanja ovog zakona na snagu pokazalo da fleksibilizacija rada efektivno vodi samo lakšem otpuštanju, ne i zapošljavanju, dok su ostali propisi koji se odnose na rad i zapošljavanje neprimenjivi u praksi u svetlu potrebe građana za radnim migracijama. Politički odgovor neoliberalnih, desničarskih i centrističkih struja ne donosi temeljno rešenje, budući da ne zadire u pitanje ekonomije. Kampanje usmerene protiv trafikinga moraju skrenuti pažnju na različite forme opresije i nejednakosti i, sa tim u vezi, povezivati se sa drugim borbama koje adresiraju radna prava i eksploataciju.
Celokupan tekst možete preuzeti ovde.
[1]Više o samoj trgovini ljudima i podacima iznetim u članku na http://www.ASTRA.rs
[2] http://radnik.rs/2017/01/za-koga-vazi-minimalna-plata-od-22-620-dinara/
[3] Više o slučaju Goša videti na linku http://www.bilten.org/?p=17998.
[4] Više videti na linku http://radnik.rs/2017/03/radna-prava-po-meri-stranih-investitora/.